Holivudska priča
Hodamo ćutke, ne držeći se za ruke ovog puta. Kamera zumira tu prazninu između nas dvoje. Srećom, tek pošto sam se počešao po dupetu, a publika to ne sme da vidi, inače bi gledanost automatski opala za 4% onih koji to nikada nisu uradili. Naravno, prodavci kokica bi podneli tužbu protiv nas zato što onaj zatamnjeni deo kokice veoma podseća na dodir prsta nakon češkanja, a ako se neko doseti da i karijes slično izgleda, onda bi nam i zubari otkinuli određeni procenat prihoda. Sada već držim ruke u džepovima (i tu je moguće češkanje, ali da ne idemo predaleko), i publika jasno vidi moj izraz na licu, tren pre nego ću izgovoriti sudbonosnu rečenicu ljubavi, mrtav hladan, i istovremeno raspadnut od provale oblaka nežnosti koja će razvaliti bioskopske blagajne širom sveta. Kadar tog “izraza” se blago produžuje, tek da izazove nekoliko kapi u predelu međunožja, kako kod žena, tako i kod nešto senzibilnijih muškaraca (po preporuci psihijatrijskog tima naše producentske kuće), kako bi vodio publiku ka kulminaciji filma i sceni u kojoj će mi se ona, briznuvši u plač (neki klinja pored nje već drži sprej i cereka se, iščekujući taj trenutak), baciti svom snagom u zagrljaj, te ćemo se antologijski poljubiti, bez jezika, pošto je Paloma otkupila pravo na ovu scenu, za korišćenje u svoje komercijalne svrhe sledećih 20 godina. “Daaa, to je taj trenutak nakon kojeg će plakati!” dobacuje neko iz pomenutog tima, nesvesno, od uzbuđenja, stiskajući sisu svoje koleginice, neke omanje plavuše. Ona se ne buni, nalazi za to sebi smisleno frojdovsko objašnjenje.
No, pre toga, posmatram krajičkom oka ženu koja hoda pored mene. Zove se Ina, i, pošto se ne dodirujemo, nju vidimo kako drži ruke prekrštene preko grudi. Tokom filma nije bilo tako, ali sada, pošto je ona ta koja ostavlja (i publiku u iščekivanju šta će se na kraju desiti), potrebno je da izrazi taj ledeni, robovlasnički stav. Svaki gledalac je i psuje i moli, blaga nervoza uzrokuje ispadanje kokica, ona nešto jača stavljanje tablete nitroglicerina pod jezik. Mozak svakog pojedinca pomahnitalo povećava broj obrtaja u neodlučnosti svog vlasnika. “Jebote, odluči se više da li psuješ ili moliš!” Čuje se piskavo dobacivanje žena “Nemoj biti tako hladna!” i ceđenje kroz zube muškaraca, “Kučka.” Ali, ne toliko nečujno, pošto se glava žene munjevito okreće u njegovom pravcu, sa besom u očima. “To što sam joj ja rekla da ne bude okrutno hladna, to je drugo, znaš!” On joj se na to blago osmehne, klimne potvrdno glavom i vrati je ka platnu, bacivši upitan pogled svom mozgu, na šta mu ovaj samo odmahuje rukom, uzvrativši “i ti krišom drkaš na porno filmove, zato ššš… MasterCard – neobjašnjivo” Svima je, osim meni, jasno zašto Ina drži ruke prekrštene. Sada moj mozak radi ubrzano, premotavajući film unazad, na dan našeg prvog susreta. Lokalna deponija? Ali to ne deluje nimalo romantično!? Šta je ovo!? Kakav je ovo IQ80 film? Neki tinejdžerski horor, m? “Deponija smrti”? “Zlo vreba u đubretu”? “Osveta odbačene veš-mašine”?
Producent, kao da mi čita misli, uzima limenku koka-kole, ispija iz nje, gužva je i pokazuje mi. Sponzor, aha! Gađa njome par statista koji se ljubakaju u polumraku studija, njihov seksualni zanos ne može da odbrani nijedna medicinska teorija, već samo neka klasna. Prekršta ruke preko grudi i posmatra nastavak snimanja scene. Robovlasnički. Koka-kola. Đubrište. Postaje mi jasnije, kroz misli se vraćam u detinjstvo, i gledanje onih istorijskih filmova, benhurovskog tipa…
Nastaviće se… sasvim holivudski.
Davor Radulj – “Radi” ga umetnost, pametan humor – “There’s a fine line between fishing and just standing on the shore like an idiot” (Steven Wright) – i razgovori koji stvaraju atmosferu “izmeštenosti”.
