Prvi deo serijala “Ljubav na prvi dvogled” pogledajte ovde.
U epskim fil(m)ovanim pričama, obično vidimo nadzornike radova kako s neskrivenim podsmehom posmatraju hiljade Sizifa koji rolaju svoje 3,000,000 tona teške stene da bi nekom izabranom klincu sagradili mesto večnog boravka u koje će da uvali svoje nežno dupence, premazano posebnom smesom za mumificiranje kako crvi ne bi srali po njemu. Sizifima su od posla oticala muda, koja bi rado smestili u pomenutu nazadnu mekoću izabranog kao kompenzaciju za platu, ali osim toplog obroka (čitaj: Sunce) nisu dobijali ništa. Od umora nisu mogli da prave ni sopstvenu decu. Pomireni sa sudbinom, to su prepuštali svojim mišićavim nadzornicima, čija se ćela presijava po ceo dan na uzavrelom, pustinjskom suncu. “Stop! Reklama!” Odjednom, izmrcvarene i polumrtve radnike, na ivici snage, usta otečenih i izranjavanih od žeđi, vidimo kako prebijaju zatvarače ledenoznojavih flašica koka-kole o stene koje su do maločas gurali, i sa osmehom na licu pevaju “Always look on the bright side of life…” dok im se koka-kola sliva niz te izranjavane usne. Nadzornik udara bičem jednog od radnika, i na njegovim leđima se oslikava Coca-Cola, a lice radnika je ozareno, naravno, kako ne bi došlo do kontraproduktivnosti reklame, i on uzvikuje “The real thing!”, potrvši sav bol mislima kako će večeras konačno smoći snage da prisloni usne na voljenu ženu. U tom trenutku se pojavljuje glavni dasa, zabrađen i polunag, pukne prstom i otvara more lakoćom maločas otvorene flašice. Ćelavci počinju da se bune “Alo, brate, šta se kurčiš!?” On, naravno, ćuti dve-tri sekunde. Glavni dasa je često tih i govori samo ubitačne rečenice, prethodno skupivši obrve kako bi pojačao muževnost na licu. U ovom slučaju, izgovorio je nešto tipa “Sezona kupanja je zatvorena.” Ćelavci saginju glave, žene kolektivno svršavaju, zamišljajući kako ih on simultano otvara, kao maločas more, s prezirom gledajući svoje muževe, koji, šta će drugo, nego da krenu putem koji im je dotični stvorio. Tako je, otprilike, počelo.
Sada, Ina i ja šetamo jedno kraj drugog. Ina je baš pitko, jebozovno ime, kako i doliči zvezdi filmova A-produkcije, i jedina je mana što ga povezujem sada sa Ina Delta 5 uljem, što i nije baš prigodno kada treba da se poljubite sa njom, zamišljajući kako će u tom trenutku iz nje da navre gusta, masna tečnost i prelije se u mene. Gledaoci sada vide uvrnutu i, donekle, komičnu scenu njene usne duplje pretvorene u crevo, sa podmazanim mesnatim ventilima na svom kraju, a ja sam predstavljen u vidu B-52 američkog bombardera koji se vraća iz misije u kojoj je srokao svoj obogaćenouranijumski teret na celu populaciju Eskima koji su se usudili da buše savršene kružne rupe u ledu, bez pitanja mojih nadređenih za dozvolu. Pri povratku, ostaje bez goriva jer je greškom ispustio 17 tona kerozina na požar koji je izbio u jednoj javnoj kući u Havani. Ova scena je potrebna kako bi izmestila gledaoce iz realnosti, izmamila par političkih psovki na bezopasnom mestu i dozvolila im da se neprimetno pomere na sedištu, kako bi izbegli sindrom “bioskopskog dupeta”. Ono što sledi nakon toga je apsolutno realno. Znaju da ja ne želim da izgubim Inu i navijaju za mene. Ne vide moje misli koje dolaze i odlaze brzinom filmske svetlosti. Da li bi trebalo da je podsetim na (s)lepe trenutke koje smo proveli zajedno? Ili da, jednostavno, kleknem i zamolim je da me ne ostavlja? Možda bi trebalo da je tarzanovski zgrabim za mišice i nasilno poljubim, stavljajući joj do znanja da pripada isključivo meni, da sam ja glavna muška uloga. “Ti – moja” bi bilo sasvim dovoljno. U pozadini bi krenula pesma “Africa” benda Toto i to je to. Publika će odglumeti ostatak džungle. Da se onesvestim? Ne. Zašto se ne pojavi lopov, pokuša da nas opljačka i ubije me. Ja se pretvorim u Duha, ona, zatim, klečeći kraj mene, plače i govori da je ne ostavljam (kajući se u sebi zbog svega).
Ma kakvi, bacio sam pogled ka njoj, razvalila je Bet Dejvis sada i sve njene uloge obesmislila. Bila je Ledeno doba, dok sam ja goreo u Paklenom tornju, pokušavajući da spasim ono tuce ljudi koji su ostali zaglavljeni u zgradi…
nastavak sledi… pripremite se za najromantičnije scene ikada viđene na bioskopskom platnu, i, osim toga, vozite sumanuto naše automobile, kako biste ih što pre slupali i kupili naš najnoviji model, “Lexus-sexus“ sa vibrirajućim zadnjim sedištem, jer – uživamo zajedno sa vama.
Davor Radulj – “Radi” ga umetnost, pametan humor – “There’s a fine line between fishing and just standing on the shore like an idiot” (Steven Wright) – i razgovori koji stvaraju atmosferu “izmeštenosti”.
