Dragi moji urbani momci, ukoliko imate poteškoća sa prilaskom devojkama i upoznavanjem, počujte šta ću vam reći. Sasvim slučajno otkriveno, iskustveno dokazano! Na pitanje “šta si po zanimanju”, ogovorite glasno i jasno – ratar! Uočite kako joj se zenice rašire, a osmeh otopli. Ma, nema na čemu, častićete pivom kad se sretnemo…
Kada vas dame pitaju čime se bavite, recite im da ste ratar!
U čemu je tajna te čarobne reči – ratar? Naime, jedna od važnih stavki prilikom upoznavanja jeste i ta “šta radiš (za novac)”. Ne krivim drage dame, to je važan podatak. Po tome odmah može da isključi one koji džabalebare kod roditelja, ošacuje da li ste izgledna prilika ili možda čak VIP.
Dok sam radio u pozorištu, predstavljao sam se kao glumac, ali su me izluđivala potpitanja – u kojoj si seriji igrao? Da li si osvojio Oskara? Zašto nisi poznat, ako si glumac? Posle pozorišta, počeo sam da se bavim književnošću. S objavljenim knjigama iza sebe i nekoliko skromnih nagrada, pokušao sam da se predstavljam kao pisac, ali dobio sam uglavnom prezriva frktanja. “Dobro, znam da si pisac (zar nismo svi?), ali šta STVARNO radiš?”, pitale su me drage dame. Kao što možete da pročitate u mom rezimeu, tu dole ispod, zasejao sam hektar, pa mi je palo na pamet da je zemljoradnja, premda samo hobi, ipak nešto što STVARNO radim…
Prvi put kada sam odbrusio da sam – ratar, bilo je to u društvu dve gospođe, na svečanoj večeri jednog uglednog inostranog književnog skupa. Očekivao sam prezriv pogled, a dobio sam više pažnje nego što sam želeo, s primicanjem stolica bliže, naručivanjem vina i raspričanim damama kojima sam morao da objašnjavam da ne orem duboko…
Drugi put sam tehniku isprobao na mlađanoj doktorki književnosti. Računao sam, možda su me matorke spopale zbog nagoveštaja životinjske privlačnosti koja lebdi iznad krupnih dlakavih muškaraca što žive i rade na selu. Bio sam uveren da će urbana cica odlepršati i ostaviti me na miru. Avaj, oči su joj se raširile, počela je da miluje rub čaše vina i da se primiče. Znam, ne verujete mi kad vam kažem da mi je to teško palo, ali eto pripadam možda izumrloj vrsti vernih muškaraca…
Pod velikim brdom, dobar kukuruz raste...
Rešen da podelim svoj izum sa onima koji će da se, da prostite, omaste od mog iskustva, podelio sam anegdotu sa prijateljem koji – što je najluđe – stvarno jeste ratar. Dobro, više je zemljoposednik, s obzirom na to da upravlja imanjem, a ne vozi traktor, ali živi i radi na selu i to je dovoljno da se kvalifikuje. Mučenik je pokušavao da se predstavi kao menadžer (“još jedan”, pomisliše drage dame) i kao preduzetnik (“whatever!”), zemljoposednik (“dakle, seljačina!”). Da, dragi moji urbani momci, nipošto se ne predstavljajte drugim seoskim zanimanjima. U Srbiji koja jedva da je urbanizovana (primetićete da imamo svega dva i po grada, mislim prava grada), primisao na selo, seljaštvo i uopšte zemlju kao nešto fuj, kakano, nije nimalo seksi. Osim toga odjekuje u dušama dragih dama na uspomene od pre dolaska u veliki grad i priče o blatu do kolena…
Ratar, s druge strane zvonko budi slike dubokog oranja, kukuruznih klipova, zlatnog klasja koje se njiše na vetru, šuškanja haljina i vođenja ljubavi u prirodi, možda na stogu sena? Tu je i nagoveštaj muževnosti nekoga ko je krotitelj zemlje, praiskonska veza sa plodnošću i klijanjem kao izvorom života. ‘Bem li ga šta je, tek – radi!
Dakle, dragi moji urbani momci, ukoliko nemate stas da prođete kao maneken ili šta već urbane cice vole, slobodno zaobiđite predstavljanje poslovnih ili intelektualnih dostignuća – to nikog u ovoj zemlji ne pali – te ponosno i gromko kažite – ja sam ratar!
Ranko Trifković nije bio siguran da li je bata ili seka. Zato se pridružio putujućem pozorištu, te je igrao i pevao širom Evrope. Kad je skapirao da je bata posadio je hektar i odao se poljskim radovima. Možete ga zateći na blogu Igrorama.
