Ljubav nije magija, nije svemoćna i nema srećnih krajeva, a ipak… Ipak ne možemo da se otmemo maštanjima i slikama u glavi koje podržavaju iluzije i bajkovita očekivanja. Svi žudimo za ljubavlju, kao što narkoman žudi za još jednom dozom, za osećanjem blaženstva, za uzdizanjem iznad svakodnevice, briga i problema, za utapanjem u tom toplom osećanju koje nas uznosi i uliva nam želju za životom.
Želimo da pronađemo ljubav, kao da će tada biti sve u redu, kao da je ljubav utočište u kome možemo da budemo bezbedni od svih rizika i problema, da uzmemo tajm-aut u životnoj utakmici, da predahnemo i zaboravimo na sve što nas brine i muči.
Ljubav je droga, ljubav je lek, ljubav je anestetik, ljubav je injekcija adrenalina u srce, ljubav je uteha i sigurna kuća, ljubav je vaskrsenje za umrtvljena čula i izmučenu dušu. Istovremeno, ljubav sve to nije.
Jer, ljubav ćeš uzeti kao sveti Gral, napojićeš se njenom suštinom, napunićeš istrošene rezervoare energije, povratićeš snagu, nadu i borbenost i krenućeš obnovljena da se suočavaš sa svakodnevicom. Mrzećeš svakodnevicu što te stalno podseća na ograničenost tvoje sigurne kuće, što ti oduzima vreme koje možeš da provedeš posvećena ljubavi, ljubeći ljubljenog, vodeći ljubav – van sveta, stresa i zahteva, od kojih bežiš u ljubav. A onda će proći taj talas, taj cunami koji svi priželjkujemo, taj osećaj preplavljenosti kome se rado predaješ, taj romantični zanos koji voliš da smatraš ljubavlju i ljubav će ti se pokazati u svojoj realnosti. Zapravo, u tvojoj realnosti.
