Mislio sam da nikada neću imati prijatelja te vrste. Prevario sam se. Bio je neki dan oko Božića pre nekoliko godina. Sneg je tek napadao, sećam se. Tad smo se upoznali. U prvi mah bio sam malo skeptičan, ali predstavljen mi je kao pouzdan i veran. Došao je iz Belgije. Nisam do tada upoznao nikoga iz Belgije, a bilo bi loše generalizovati stvari i reći da su svi isti. Eto, možda su oni iz Belgije ipak drugačiji. Rešio sam da mu dam šansu.
Bio je to čudan početak, pun nepoverenja, nesigurnosti sa obe strane, a opet nekako oduvek sam znao da se iza te bele školjke kojom je bio obavijen krije nešto uzbudljivo, nešto odano i nešto što će mi na kraju biti drago. Često mi je pravio društvo dok sam lutao po gradu. Banovo Brdo. Ada. Konjarnik. Kaluđerica. Bulevar. Novobeogradski bulevari, uzduž i popreko. Obišli smo čitav grad.
Sećam se, jednom prilikom sam se probudio i još uvek sam bio pijan, a trebalo je da idemo negde, već je sve bilo isplanirano. Došao sam do njega i nije mi ništa rekao, ali skapirao sam odmah po njemu da ne želi da me trpi pijanog. Otišao sam sâm. Nikad nije voleo pijane, naprosto, takav je, i to cenim i poštujem. Kapa dole za tebe, moj druže. Oduvek sam voleo ljude sa stavom.
I šta smo mi sve preživeli! Eto, baš prošle zime, zamalo da zaginemo kada smo se okrenuli na ledu dok smo se vraćali iz ortakovog muzičkog studija. Malo je falilo da nas, posle klizanja na ledu koji se razlio po ulicama, pokupi autobus koji je nailazio iz sporedne ulice. Evo i danas se stresem kada pomislim na to veče. Ali preživeli smo. Zamolio me je samo da idemo malo sporije i ćutke smo se dogegali do našeg bloka. Nije ni njemu bilo lako da se izbori sa tim da je bio na korak od kraja. Ali preživeli smo. I to je jedino bitno.
I kad malo bolje razmislim, bio mi je tu uvek ponizno na usluzi, u dobru i zlu. U pola noći? Nije se bunio. Idemo. Gde gori? Idemo na fudbal? Idemo. Težak raskid? Nije problem, druže, idemo, lutaćemo gradom i ćutati, ne moramo ništa da pričamo. Idemo samo da središ misli. Da ohladiš glavu. Napolju pljušti. Ma nije nikakav problem. Ide mi se iz grada. Važi, brate, nije problem. Samo cimaj i idemo na kraj sveta.
Imali smo i mi svojih problema, nije da ih nije bilo. Ali rešavali smo to lako i vrlo brzo zaboravljali da je do problema i došlo. Kakav lik. Pretpostavljam da će zvučati kao da sam ga iskorišćavao sve ove godine, ali zaista nije bilo tako. On je ono što bi se u teoriji mogao biti savršen prijatelj, a u svetu u kome je svaki prijatelj tu radi interesa, makar i emotivnog, on je bezrezervno davao sebe, ne bi li mi pokazao svoju nesebičnost i požrtvovanost. I zbog toga sam mu se uvek divio.
I tako stojim danas i posmatram ga i cela ova priča prođe mi kroz misli i rešim da mu posvetim ovaj tekst. To je najmanje što mogu da učinim kako bih mu se odužio za sve ove dobre godine koje su iza nas. Toliko sam ponosan na svog prijatelja. A zaista nisam mogao ni da zamislim da ću se ja ovakav ikada zbližiti s nekim takvim. Jer, ipak ja sam ja, a on je od neke druge vrste. Ko bi rekao da ću se ikada sprijateljiti s kolima?
– Komšija, još dva minuta i vaš ljubimac je spreman – reče mi klinac u perionici, dok je utrljavao sredstvo za poliranje.
– Odlično. Jedva čekam da se vratimo na put.
– Mašina je ovo, za sve pare, što se kaže. Nije kao ova moderna sranja. Ovo ima dušu.
– Zato i jesmo prijatelji.
Nemanja Lukić je turista sa lažnim pasošem, nigde ne putuje bez cigareta i spiska knjiga koje bi trebalo da pročita. Zavisnik od nesnosne buke koja dopire iz njegovih slušalica. Neki misle da ume da crta i da je levoruk, ali to su samo neproverene glasine. Omijeni hobi: razbijanje šablona. Životni moto: “Ja da se zaljubim? Nemoguće!” Najveći životni neuspeh: zaljubio se sedam sekundi nakon izgovaranja prethodne rečenice.
