Sve je divno kad se dvoje vole, ali šta reći, a ne zaplakati kad je to dvoje kilometrima udaljeno i jedina spona koja ih veže popuca samo usled slabe konekcije? Mnogo zeznuta stvar je ta veza na daljinu. Ponekad sam u tolikom bedaku zbog nedostatka najobičnije nežnosti da me iskreno zabole za one otrcane klišee o pravoj, iskrenoj ljubavi, koja opstaje uprkos svemu i koja nije zavisna od onih običnih, tako ljudskih potreba.
Ali, nek ide sve k vragu, pa ja i jesam ljudsko biće! Potrebna mi je blizina, topao zagrljaj, nečiji dodir, slatki poljupci, dodir kože i osećaj da je taj neko uz mene.
A onda shvatim, opet, nijedan me drugi zagrljaj neće ispuniti osim tog jednog, koji je daleko.
I, pitam se, dokle će to da traje?
Znam da je obostrano, ali šta ću mu ja, svako svoju muku najbolje oseća
Izlazim u grad, spremam se sa najvećom pažnjom, kao da ću princa sresti, kao što bih se za njega spremala i prilaze mi prinčevi ili konji, nebitno, i koliko god sam sebe pre toga uveravala da ću ovog puta dozvoliti sebi makar jednu greščicu, jer ono, kao, mislim, ne može da škodi, opet izgovaram tu jednu prokletu rečenicu “ne, žao mi je, imam dečka”. Princ ili konj se okreće i ide odakle je došao.
E, to vam je ta zeznuta ljubav. Šta ću kad protiv sebe ne mogu.
Nema tu mesta ni ljubomori, iz iskustva znam da ni ono što vam je pred očima ne možete provaliti tako lako, a kamoli ono što je daleko od očiju. Znači, možete samo da verujete i da verujete ili da prekinete, što pre to bolje, da ne popucate i vi poput loše konekcije. Reči su sve što vam ostaje, mnogo reči, biranih, da izrazite osećanja i tom nekom tamo u daljini prenesete svoje emocije u što vernijem obliku. Treba puno snage, strpljenja i razumevanja da se izborite sa svim mogućim i nemogućim predrasudama.
Jedan savet; kada osetite da vam puca film i kada osetite da biste rekli nešto što ne bi trebalo, jednostavno prekinete vezu i posvetite taj burni trenutak sebi, idite pod tuš, smažite tablu čokolade bez griže savesti, zapalite cigaretu, ma, bilo šta, i opravdajte se lošom konekcijom. Neka ona bude krivac za vaše povremeno pucanje nerava. Bolje da puca konekcija, nego veza, ukoliko vam je zaista stalo.
Ja volim, i boriću se za to dok mogu, pa kud puklo da puklo, a konekcija će sigurno još dugo pucati.
Jovana Sotirov je večiti sanjar, komplikovana dvadesetogodišnjakinja koja i dalje želi da vrati vreme i ponovo proživi detinjstvo jer smatra da je mnogo toga u njemu propustila. Voli priče sa srećnim krajem jer u njih još veruje i tvrdi da samo oni koji otkriju ljubav u sebi, znaju razlog svog postojanja.
