Najbolje stvari su besplatne, poručuju idealisti. Slažem se. Ne možete platiti plemenitost, ljubav, pripadnost, duševni mir, talenat i stvaralaštvo. Možda ih možete tu i tamo prodati, u službi nekog posla kroz koji plasirate vrednosti, ali ne možete ih kupiti da biste ih imali.
Trebalo bi da je ono što je besplatno dostupno svima u neograničenim količinama.
Zašto onda nije?
Zar ne bi trebalo da dajemo i primamo ljubav bez ikakve kontrole i zadrške, da isijavamo plemenitost na sve strane, da prosipamo talenat i stvaramo duševni mir i osećaj pripadnosti svuda gde se pojavimo?
Možda je ipak tačnije reći da najbolje stvari nemaju cenu. Jer to znači da su basnoslovne.
To bi jedino objasnilo deficit ljubavi i ostalih najboljih stvari.
Jer, neprocenjivo je dostupno samo najboljima. Ili samo u najboljem slučaju.
Potreba za ravnotežom između davanja i primanja proizašla je, koliko iz potrebe za ravnomernom raspodelom energije, toliko i iz svesti da se davanje u nekom trenutku potroši, ako se ne nadoknađuje primanjem.
Ali, ravnoteža postoji samo ako primamo energiju adekvatnu onoj koju dajemo. U neadekvatnim slučajevima, to primanje se zove kompenzacija i psihološka dobit.
Samo što je u neadekvatnim slučajevima i davanje neadekvatno.
Samo fragmenti ljubavi dostupni su nam u različitim fazama davanja i primanja, koje je retko kad usklađeno i obostrano
Zato što smo u stanju da dajemo samo ono što imamo, a ne i ono što je potrebno. Osim kad je potrebno baš ono što imamo.
Trebalo bi da bude najjednostavnije davati i primati ljubav, samo zato što smo ljudska bića, opremljena sposobnošću za ljubav i potrebom za ljubavlju, predodređena da se rađamo i rastemo u ljubavi, da spoznajemo ljubav na različitim nivoima i težimo objedinjavanju svih nivoa.
Umesto toga, živimo sa mrvicama ljubavi, popadalim sa švedskog stola ljubavne raskoši.
Skupljamo mrvice ljubavi, zahvalni kao prosjaci, večito gladni i na rubu očajanja, svesni da smo u stanju da lično postavimo taj švedski sto i nahranimo pola sveta, a da pritom moramo da gladujemo, jer ne možemo da nahranimo sami sebe. Dajemo i dajemo, sa osećanjem olakšanja što bar imamo kome da dajemo, dok ne osetimo da će nam prosto pući srce ako tako nastavimo, bez ijednog pravog obroka koji bi nam obnovio snagu. Naučimo da živimo voleći decu i prijatelje, pronađemo kompenzaciju u ljubavi prema životinjama, volimo život, volimo sebe, volimo posao. I čeznemo za partnerskom ljubavlju koja će adekvatnom razmenom muško-ženske energije objediniti sve naše ljubavi, osećanjem duhovnog i telesnog sjedinjenja.
Jer to je način na koji se ljudi prisećaju kosmičkog jedinstva.
Sve ostalo su samo mrvice.
Čuvajući se nezadovljstva, odsečeni od izvora ljubavi, jer osećamo da nas je izdao ili jer uopšte nećemo da osećamo ništa duboko, da ne bismo osetili ništa strašno i poražavajuće, grabimo te mrvice u sebičnosti, aroganciji i samozadovoljstvu i njima hranimo svoj ego, umesto da hranimo dušu.
Osim što otpacima ne možemo nahraniti dušu.
Gde je sva ta ljubav, kad se u tako malim, škrtim i sirotinjskim količinama razmenjuje među ljudima?
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
