Kilometri reči vuku se za ovim gradom, a još ga niko objasnio nije.
Jedinstven i važan poput… ne poput Sunca, nego poput Zemlje, planete koja se ukrasila svakojakim čudima, a i dalje ostala nekako tajanstvena i svoja. Takav je grad svetlosti. Tvrdoglavo poseban. Dovoljno da se u njega zaljubim.
A ti? Ti si se desio pre, u snežnom Beogradu, na sivom trotoaru ispred zelene “Moskve”. Prorekao si mi sudbinu. Platila sam ti poljupcem. I sve se obistinilo.
Naizmenično sam ljubila tebe i Pariz. Dva obraza jednog lica, činilo se. A rekao si da ne treba da sanjam, već da širom otvorim oči i prihvatim sve istine našega sveta.
Pratili smo užurbane kineske turiste koji žive u foto-aparatu, pokušavajući da ulove avanturu i na miru je pregledaju kod kuće. U jednom trenutku smo se ogledali u izlozima izvikanih radnji, a samo nekoliko skretanja kasnije posmatrali smo kako lokalni dileri pregovaraju noževima. Na kaldrmi Monmartra zamišljali smo slikare kako hodaju našim koracima, a samo par ulica niže našli smo se usred drugog kontinenta. Smejali smo se poslovnim zverkama koji svakih nekoliko sekundi reanimiraju ekonomsko srce zemlje, a dvadesetak minuta kasnije u obližnjoj šumi piljili smo u jeftinu zabavu u halterima.
Zaljubljeni parovi na mostu zaključavaju svoje ljubavi. Veruju u večnost. Nekoliko nedelja kasnije grad ih reže i pravi mesta za nove
Plovili smo Senom i recitovali Prevera (Jacques Prévert). Ja sam recitovala, ti si ponavljao istorijske podatke koje je ustaljeni glas prenosio kroz slušalice. Nisam te slušala.
Vodili smo ljubav u podne. Jeli kroasane i gledali vesti. Ti si spremao ručak. Zamerao si što ja ne znam. Poželela sam da naučim.
Kupili smo gumene bombone i pretrčavali ulice, ne mareći za semafore koji su se trudili da uspore našu sreću. Ušli smo u crkvu – jer je ljubav najveća religija. A i bilo je toplo. U poslednjem redu spavao je beskućnik. Bilo mi ga je žao. Nisam ništa rekla, jer sam znala da ne voliš samilost.
Bio si u pravu, ne postoji ništa savršeno. Treba sačekati noć, vreme kada se skidaju ratničke boje. Ne znam da li si to ikada shvatio. Tih dana sam videla da i naša ljubav ima podočnjake.
Na aerodromu sam plakala. Toliko da me je službenik pitao da li mi je neko umro.
– Da, ljubav – rekla sam.
Mahala sam ti, a znala sam da Pariz nije dovoljan. Na svetlu se prašina najbolje vidi.
Vesna Marić ima pregršt razloga da veruje da je u prošlom životu bila mačka: kotrljavo R, dečiju radoznalost, sindrom “noćno ludilo”, sposobnost da se uvek dočeka na noge, obaveznu dnevnu dremku, pa čak i kandže. Zato se uvek nasmeje kada je neko nazove kučkom. I, kao što je rekla Colette: “Ne postoje obične mačke”.
