Ljubavne igrarije volim još od ranije, što bi rekla draga nam Fahreta. Ceo taj fazon turi-vadi posebno mi je drag. Pod fazon turi-vadi i ljubavne igrarije, dakle, podrazumevam sve te užasne stvari, igre i igrice, kojima se bave devojke, ali i muškarci, a sve u cilju da se slučajno ne pokaže pravo lice, da ne ispadnemo previše željni, voljni i slično, da ne pokažeš u kojoj si se meri primio/la i sve tako. Tu je ignorisanje poziva, ignorisanje poruka, odbijanje poziva, pa zatim, glumljenje ludila, glumljenje normalnosti, pasivna agresivnost, te cela ona šarada nije-me-briga, lažna nonšalantnost itd. Uglavnom, nešto da se sakrije, nešto da se istakne, a da se partneru prikaže ona verzija tebe koja bi trebalo da je opuštenija, normalnija, nenormalnija, opasnija, namazanija – šta god zatreba.
Znači – taktike, taktike, nema tu romantike, kako kaže Nataša Kojić Taša. Jeste, nju citiram. Imamo iz tog miljea, eto, i Dušicu Grabović, mladu nadu, koja je kroz svoje stihove – nisam, dragi, ni ja naivna, gledam te gledam, ne dam, dam, pa ne dam – divno predstavila ove gorepomenute taktike. I sada, kad me bije blam za široko poznavanje tekstova pesama žanra turbo-folk, a malo i zbog priznanja da mi nisu strane igre i igrice – dajte da se povadim, i objasnim kako mi je, majke mi, sve to totalno bljak.
Zašto? E, zato što me, što sam starija, pa eto, izgleda i mudrija, svako malo udari, onako posred face, gorka spoznaja koliko je svaka vrsta ljubavnih igrarija jedno veliko traćenje vremena, živaca, reči, svega. Ako se ipak odlučiš igrati (nemoj), to moraš činiti umereno i veoma oprezno da se ne bi obistinila ona svima nam poznata igračka-plačka, o kojoj su nam toliko pričali kad smo bili mali. (Šta, vama nisu pretili da će biti igračka-plačka? Ne? Samo meni? Okej…) Uglavnom, ukoliko ti uopšte igraš igrice, usudila bih se da pretpostavim da ti odmerenost i nije jača strana, te da ćeš teško sprečiti krah koji ovakvo ponašanje sa sobom neminovno donosi.
Ono što je problem sa ljubavnim igrarijama jeste to što nikada ne urade ono što želimo. Nikada ne učine da zaista budemo manje ovo, ili više ono, ili šta god da smo zamislili, već samo učine da tako izleda sa tačke gledišta onog drugoga. I onda shvatiš, pa dobro, šta te bre briga kako njemu to sve izgleda kad ti znaš kako je tebi zaista? Šta te briga što on misli da si nekakva žena stena, da tebe to ništa ne dira, niti si se ikada oko njega nervirala? Imaš li nekakvo zadovoljstvo od činjenice da on ni ne pomišlja da si tri dana bila iz fazona suza suzu sustiže, jela sladoled lopatom, plakala pred strancima (opet ja sa tekstovima pesama, oprostite), lupala glavom o zid pokušavajući da odgonetneš šta je problem sa tobom?
Ama baš nikakvo, realno govoreći. Ipak si to sve preživela istim onolikim intenzitetom kojim bi preživela i da nije ostalo skriveno zahvaljujući činjenici da si ti jedan opasan igrač. Jedno veliko traćenje vremena, živaca, reči i svega – ako mogu da citiram samu sebe sa početka teksta.
Ali igramo se ipak, ne odustajemo, a sve je to, u suštini, da se od nečega zaštitimo – da nešto što je potpuno van svih pravila i van svake pameti, svedemo na neku taktiku, kako bi ga ukrotili i kontrolisali. A ne ide tako, već upravo bez pravila, taktike i kontrole, pa ko preživi! Kapiram, stvarno, još samo da primenim.
Mina Al Ansari – oseća da ima bar dva alter ega, koji se međusobno ne podnose i nada se da će jednom uspeti da ih pomiri, iako tada verovatno ne bi znala šta će sa sobom. Od svog tog unutrašnjeg mira može joj biti dosadno. “You see things and say – why? I see things and say – why not?”
