Dramatična (teška) ljubav
U drugoj velikoj ljubavi spremni smo da se postavimo drugačije – znamo da ništa nije savršeno, odnosno, onako kako mi zamišljamo i rešene smo da budemo realnije i mudrije. Ali strast nas preplavljuje i budi u nama osećanja za koja nismo znali da smo sposobni. U kombinaciji sa strašću, obično se pojavljuju velike prepreke koje ljubav čine bolnom i dramatičnom. Ta veza je veoma burna, učesnici povređuju jedno drugo, suočavaju se sa ograničenjima i nemogućnostima, ljute se, osećaju usamljeno i odbačeno, pate i ponovo podležu strasti koja ih spaja na način koji ih čini bespomoćnim i ubeđenim da se sudbina igra njima. Možda nam u ovoj fazi svi savetuju da usporimo, da gledamo sebe, da druga osoba nije vredna tolikog ulaganja i kidanja, ali tada nas nije briga šta neko misli i ne prihvatamo ni najrazumnije savete najpoverljivijih osoba. Doživljavamo pravu zavisničku ljubav – shvatamo kroz sopstveno iskustvo zašto ljubav ponekad nazivaju drogom. Ovakva veza nema kapaciteta za razvoj, suviše je hermetična i iscrpljujuća i ona je predodređena da pukne – a sa njom će pući i naše srce, a možda ćemo i izgubiti veru u ljubav i povući se u sopstvenu povređenost, ne shvatajući kako je moguće da smo izgubili nešto tako snažno i prožimajuće i kako nismo umeli da napravimo balans sa intenzitetom emocija i zahtevima realnosti. Ponekad do kraja života razmišljamo o tome i živimo sa osećanjem gubitka, ili u potrazi za osobom uz koju ćemo moći opet da oživimo nešto od te strasti i intenziteta.
Ali ako završimo sami i skeptični prema ljubavi, distancirani od osećanja i neskloni da nekome ponovo poklonimo poverenje – u toj tački počinje spremnost za prihvatanje realnosti ljubavnog odnosa. Kad izgubimo sve iluzije, odustanemo od svojih očekivanja i prestanemo sebi da pričamo bajke i gajimo lažne nade, onda smo otvoreni za pravu ljubav, koja će biti sposobna da opstane kroz život u svakodnevici.
Izvor fotografija: instagram.com/kat_in_nyc
Brankica Milošević
