“Dragi ti, pišem ovo pismo nepoznatoj adresi zato što si mi i sam nepoznat.
Nešto se mislim, kada pogledam iza sebe nisam mnogo toga ni proživela, istina tek mi je 24, svet na mene čeka, sve to znam, ali fališ mi, da s tobom proživim svašta nešto. Nekoliko puta sam mislila da sam spoznala osećaj trebanja jedno drugog, osećaj ljubavi, one prave – što drma do srži, ali kada se vratim unazad, ništa ja nisam osetila, da ti kažem pravo. Ima onih koji su u mojim godinama već ostvareni, ako ne na svim poljima, bar na većini, ali s druge strane ima onih koji su daleko ispod mene. Sve to znam, ali nekako bih išla napred, bolje da se ugledam na ove koji su ispred mene, a ove iza da posmatram kao motivaciju, bez preterivanja, samo u onoj meri koja je potrebna da nađem svoj mir, sebe.
Trebaš mi, očigledno ne mogu sama.
Stranče, zgrabi me i ne ispuštaj, ne gledajući na godine, imali za mene vremena ili ne. Hej ti tamo gore, veliki, dozvoli da budem skroz srećna. Ojačaj me dovoljno da primetim i sretnem ovog neznanog junaka, pruži mi mir koji bih rado delila sa njim. Daj mi neku malo “tužnobolnu” ljubav, ali neka bude ljubav i nek razbudi uspavane leptiriće u meni. Stranče , kad me upoznaš, učini da nestane ovaj osećaj samoće, učini da nestane ova nesigurnost, učini da te se setim sa drhtavim glasom, suznim očima i lepim osmehom i nakon deset godina. Dokaži da ti i ja imamo ono nešto. Učini me svojom. Ne moraš da budeš zauvek tu, ako nisi moj muž, ali učini da se volimo i pre tamo nekog muža, ili budi baš ti taj. Pokreni me, baci na krevet, zovi me, šalji poruke, možeš i pisma, zakucaj na vrata, poljubi me u glavu – to volim, kao i čvrst zagrljaj, tada se najviše osećam sigurno i voljeno.
Čekaj me, ja ću sigurno doći
Kako je glupo kad pomislim na prošlost i na zabludu u kojoj sam veći deo vremena bila. Idealizovala priče i likove koji uopšte i nisu bili iz moje bajke, već samo slepi putnici slučajno zalutali, malo me usput i oblikovali, pomogli da shvatim šta mi ne treba i ubili mi malo vremena. Ne želim više ubijanje vremena, ne želim više da pišem sama sebi, odlučno želim da prekinem to.
Pišem tebi. Zbogom i dobar dan.
Uvek me je nekako privlačila ta kontradiktornost.
Smeškam se, a ne znam ni sama zašto, možda zato što te još ne poznajem, i bojim se da ću se opeći o svoju rečenicu “nekada je neizvesnost slatka”, neizvesno te čekam, toliko da se plašim da ne čekam predugo. Zbogom kažem jednom delu života, a mislim dobar dan tebi i novoj sebi. Nova ja koja se ne vraća na prošlost već gleda u daljinu, lepu budućnost. Neka neko o nama priča priče “vole se dvoje mladih”, neka nekome naša ljubav bude uzor, neka malo drugi plače što nema ono što mi imamo, od mene je dosta svega toga, mislim tog njanjavog i ostalih “bljuzgi”.
Očekujem te. Zdravo.”
Vezala je visoko rep, sklopila svesku i otrčala u nove pobede, ne nada se, ali izlazi da se raduje novoj odluci. Živeli!
Izvori fotografija: brokendownangel13.blogspot.com, savjetnica.com
