Ona ljubav koja se nikad nije potrošila ni razrešila. A možda ni dogodila. One najteže prolaze. Od njih se ponekad razbolimo tako temeljno, da se uopšte nikad ne izlečimo. Eventualno živimo u stalnom procesu oporavka, ili prosto trajemo iz inercije. Ludo je to, posvetiti život patnji za nekim i nečim. I nije isto kao kad nekog izgubite, pa ga nema i gotovo, znate da je sa druge strane domašaja života i da ga nikada više nećete videti. Taj nivo bola pomaže i u ozdravljenju. U nekom trenutku se saberete i počnete da volite nekog drugog, jer ste živi. Ali kad znate da vaša nepreboljena ljubav negde diše, istrajavate i dalje, samo da biste disali isti vazduh.
Koliko je to ludo? Patetično? Mazohistički?
Ali to nisu prava pitanja.
Prosto, neke ljude jedna ljubav regrutuje zauvek. Među njima ima i onih koji pristanu na kompenzaciju i nastave život koji deluje normalno i ispunjeno. Zato što su praktični. A ti praktični ljudi su većinom žene. One umeju da kažu sebi dosta je, potrošila sam deset godina života na nešto što ne postoji. Možda ne mogu nikoga više toliko da volim, ali mogu da nađem nekog pristojnog, ko će voleti mene i neće previše očekivati. Mogu da rodim decu i pronađem drugu vrstu najveće ljubavi. Ne moram da živim ovako, bez ičega. Mogu da imam bar nešto.
Onda sahrane u svom srcu svoju neprebolnu ljubav, podignu joj spomenik, sakriju uspomene i bace se u normalan život, kapacitetima koji su im preostali. Upotrebe svoju snagu, pamet, hrabrost, rešenost, uzmu životne sastojke i naprave od njih nešto sasvim solidno jestivo.
One se ne prave da su prebolele, samo su završile sa posvećenom patnjom i započele posvećen život. Pronađu sreću u porodici. Čak su vrlo privržene svojim partnerima i obožavaju decu. Ispune svoj život ljubavlju koju su same stvorile i koja im je uvek dostupna. Jer ona nedostupna ih je prekalila i osnažila.
I samo one znaju da nikada nisu zaboravile datume. Uvek se sete rođendana svoje neprevaziđene ljubavi, uvek pamte mesta i mirise i uvek im srce zatreperi kad se sete i osete. S vremenom, to postane deo bogatstva života i unutrašnje snage. A neke takve priče se ponekad završe kao u romanima. Odživi se čitav jedan aktivan, vredan, požrtvovan i ispunjen život, odgaje se deca i odu svojim putem, a zauvek voljeni pojavi se i odjednom više nema prepreke među njima. Samo svest da je život jedan, kratak i čudesan i da sad kad su se ponovo sreli, ne žele više da izgube jedno drugo ni zbog čega. Dok ih smrt ne rastavi. Dešava se.
Možda zbog te nade u čuda koja se dešavaju, neki ljudi ostanu sami i nikad ne krenu putem kompenzacije i stvaranja novih ljubavi i drugog života. Uvek čekaju. Ili ne žele ništa što nije prava stvar za njih. Ti ljudi su često muškarci. Svojoj okolini poznati po tome što su jednom voleli i što su ostavljeni. I oni ostanu tako ostavljeni. Nikad ne pričaju o tome, ne postanu alkoholičari, ni posebno asocijalni, ali jesu drugačiji. Čudaci u svom kolektivu. Rade i druže se i nisu neprivlačni ženama, samo njima nijedna više nije dovoljno privlačna. Možda oni dobro znaju da u njihovom srcu i životu nema mesta ni za kog drugog i ne žele da nekoga povređuju. Možda ne mogu ni da zamisle da pristanu na nešto manje od onoga što poznaju kao najveće i najbolje.
Možda su arogantni, usamljeni, preterano kritični, netolerantni, a možda i čeznu da sretnu neku ženu koja će ih oboriti s nogu. I ta čežnja je možda dovoljno arogantna i nerealna da se nikada i ne ostvari, jer oni zapravo žele da ponovo pronađu nju, u nekoj drugoj osobi, a to ne može. Druga osoba je drugačija, čak i kad fizički liči na ljubav neprebolnu. Ponekad, takvi muškarci zaista nađu ženu koja ima potrebne fizičke karakteristike i potrebnu snagu da im zadrži pažnju i angažuje ih u realnosti. I to se dešava. Ali ni oni ne zaboravljaju i tačno znaju ko je njihova najveća ljubav. I kad bi došla i tražila da oni sve ostave zbog nje, šta mislite, šta bi uradili?
Samo, to se ne događa. I čuda izdaju, kad se radi o večitim ljubavima neprebolnim.
