Kupiš farmerke. Oduševljena si kako ti stoje, guza ti više ne izgleda tako veliko, noge kao da su ti se istanjile i možeš ih kombinovati i uz elegantnu garderobu i uz air max. Gotovo da su vanvremenske, jedne od onih koje nikad ne izlaze iz mode. Po principu “izvinite, mogu li odmah da ih obučem” uskačete u svoj novi omiljeni odevni predmet i ponosno šetate gradom hvaleći se prijateljima, svesni kako dobro izgledate. A onda prođe neko vreme, farmerke se opuste, rašire pa više ne izgledate tako zanosno i nosite ih u kratkoj šetnji do lokalnog kafića ili najbolje drugarice. Znate, počele su da “vise” pozadi, a uopšteno izgledate kao da ste uzele tuđe. A to nije lepo, ne, ne. Kad pomisliš da su ti u početku tako dobro pristajale kao da ste našle srodnu dušu, a onda shvatiš da si džabe bacala pare. Brend ne znači i kvalitet.
E, isto vam tako, drage moje, dođe i u vezi.
Nađeš dečka. Oduševljena si kako ti “stoji”, on misli da tvoja guza nije velika i njegova si devojka sa čardaš nogama. Možete zajedno i na trčanje, a i na koktel u ambasadu. Od onih je tipova koji će uvek interesovati žensku populaciju. I po principu “ja se malo zaljubih, a on je tako divan” uskačeš u priču koja i te kako ima potencijala, pa ga ponosno držiš za ruku u gradu hvaleći se prijateljima kako si našla srodnu dušu. A onda prođe neko vreme i dečko se opusti, pa mu zasmeta tvoj večerašnji (čitaj: previše provokativni) stajling, sve manje same sebi delujete zanosno, a od srodne duše – druga osoba koja kao da nije ona vaša sa početka priče. E, ni to nije lepo. Kad pomisliš da si toliko nada polagala u njega i toliko truda uložila, shvatiš da ne treba sama da kupuješ kola jer onaj “probni krug provere” oko auto salona ne znači da ćete kilometre preći. Dakle, brend ne znači i kvalitet.
A nismo li sve u istom problemu?
Al’ uvek zaboravimo na drugu stranu medalje. Možda je on baš vas gledao na isti način, nadao se da ste vi ta, a onda vas je video bez šminke (metaforički rečeno). I možda mu se prizor, najgrublje rečeno, nije svideo.
Učili su nas od malena da budemo ponosne, da ne damo na sebe, da znamo šta hoćemo i ne pristajemo na manje, da zaslužujemo najbolje i da nema sivog, već da je sve “kristalno crno-belo”, a nisu nam nalazili mane. To jest, voleli su naše mane. I bile su im smešne naše greške. Jer su naši. Drugi tek treba da postanu “naši”. Da se priviknu.
Pričam ja sve to mojoj najboljoj drugarici, čija je veza na samom rubu jer period upoznavanja nije tekao glatko. U stvari, on je upravo bio njen savršen par pantalona i dok je bio na njoj, sve je bilo idealno. I vreme je prolazilo al’ fleke od crnog vina se teško ispiraju. Ako me razumete. Sada, kada je mnogo toga počelo da smeta, a te “fleke” baš i ne podsećaju na srećne anegdote, ili je pak krenulo da puca po šavovima, nije vreme za bacanje u smeće. Kao što rekoh neke stvari ne izlaze iz mode i mogu se srediti. Možda neki trag ostane ali vremenom postane il’ smešan il’ drag. A ona se koleba, pa joj lakše da krene u potragu za novim. Slabije to ide, veže se čovek. Tekst joj posvećujem kao motivaciju, jer nisam bila nešto rečito u našem prethodnom razgovoru. Trebalo mi je da shvatim da nešto što je staro nije nužno loše a opet – na novo se treba priviknuti. Kao cipele, recimo. Ja čuvam i one sa male mature, a trudim se da izdržim i u svojim novim vrtoglavo visokim štiklama. Ove prve sam davno prerasla, a sa drugim mi tek predstoje avanture ma koliko bolan period prilagođavanja bio.
Marina Sekulić je student novinarstva. Uvek nasmejana, retko romantična al’ večito zaljubljena. Obožava putovanja i želi da vidi ceo svet. Najviše na svetu voli svog “alfa mužjaka” (čitaj: bišona) i ne može da zamisli život bez njega. Trudi se da joj svaki dan bude poseban, i zahvalna je što je okružena ljudima koji joj to i omogućavaju.
