Pre nekih pet-šest godina bila sam ubeđena da ljudi navale na hvalospeve o iskustvu kada njihov peščani sat počne da se presipa u dosadniju polovinu. Danas umem da cenim zrelost. Uz smešak i “putuj, igumane, ne brini za manastire”, opraštam se od mladalačke gluposti, a savetima vrlo rado tetoviram sivu masu.
Prosvetljenje je došlo sa neobično mračnog mesta, tj. mozga mog tadašnjeg dečka: “E, ne mogu ja tebi da čitam misli!” (Ni sada nisam sigurna da li je uopšte umeo da čita) “Ako ne kažeš, ja nemam pojma u čemu je stvar!” Dramska pauza… Nervni sistem vari informaciju koja se teškom mukom širi po organizmu i pokušava da dopre do ključnih delova… Bum! Da, ima to smisla…
Nažalost, njegov filozofski uticaj na moju percepciju dopineo je našem raskidu pošto sam mu, ovaj put aperkatski direktno, iznela sve ono što me je mučilo. Izgovarajući te tri-četiri rečenice naglas, posmatrala sam užasne grimase koje su se ramenjivale na njegovom licu: Iznenađenje, Mučnina (srećom pa još nismo ručali), Razočaranje, Bes… Vesela družina verovatno me je proglaslila neprijateljem broj jedan u svim paralelnim univerzumima, ali jedina zaista čudna stvar bila je činjenica da on ništa nije očekivao, pa čak ni sumnjao.
Zabadava nedeljama spremane sarmice od ublaženih kritika, pohovane pritužbe i bareni saveti… Samo sirovo meso…
Od tog sunčanog petka svetu rečenicu ponovila sam jedno dve-tri hiljade puta i isto toliko sebe spasla virusa zvanog supozitis. Pretpostavljati da neko nešto zna je bitno, ali i često pogubno za komunikaciju, npr. većina devojaka pretpostavlja da njihov dečko zna koja je njihova omiljena boja, a onda za rođendan dobije roze ešapu… Prva pomisao: “Da su bar gaće, pa da ih niko ne vidi…” Zatim zahvalnica koja pre podseća na izjavu saučešća, pa obmotavanje omče, pardon, ešarpe, oko vrata. I niko srećan, a pare utrošene.
Da je reč samo o ispadu koji se desi jednom godišnje, preživele biste i rekle da preterujem i da sasvim površno gledam na tako složenu i slojevitu životnu konstrukciju. Aham, može i tako. Ali, ako taj rođendanski promašaj premestite u krevet, više puta nedeljno, do kraja svoje veze (možda i života), vaš ljubavni put biće posut roze ešarpama. Vaš komentar o orgazmu biće: “Da, znam, znam, čitala sam mnogo o tome”, a ako nekim čudom, jednom u šest meseci, partner i uspe da pogodi neku vašu želju, osećaćete se kao Feliks Baumgartner (Felix Baumgartner)! I prihvatite, nije sve krivica drugoga. Devedestih smo dosta slušali o ljudima koji umeju da drugima čitaju misli, ali sem ako ne planirate da promenite ime svog partnera u Kleopatra i naterate ga da postane novinar popularnog nedeljnika, okrenite se jednostavnosti i vežbajte da budete svoj najbolji PR.
U krevetu gde se loše komunicira, zidovi između partnera nisu jastuci
Ne volite da vas čupa kao da želi da vam depilira glavu? Ne prija vam da vas zaskoči kao strina poslednju baklavu? Želite da negde zajedno otputujete? Onda nemojte sto puta dnevno da mu pričate kako vas boli glava posle poslednjeg seksa; ne pokušavajte da ga usporavate kao jašete konja i ne terajte ga da sluša izveštaj sa putovanja Jelene i njenog dečka. Zašto? Postoji šansa da pomisli da vam je prošla noć bila razočaravajuća i da ni slučajno ne pokuša da nešto traži i večeras; zbuniće se kao Viki Miljković na času matematike i skoro sigurno će pomisliti da se ložite na Jeleninog savršenog dečka. Možda i neće, ali ne dobija uvek onaj ko rizikuje, zato radite ono za šta nas najviše optužuju – razvežite jezik!
Vesna Marić ima pregršt razloga da veruje da je u prošlom životu bila mačka: kotrljavo R, dečiju radoznalost, sindrom “noćno ludilo”, sposobnost da se uvek dočeka na noge, obaveznu dnevnu dremku, pa čak i kandže. Zato se uvek nasmeje kada je neko nazove kučkom. I, kao što je rekla Colette: “Ne postoje obične mačke”.
