Iskusili smo to – u svakoj vezi, koliko god bila posvećena, postoji neka doza ljubomore i posesivnosti, a ovde nije reč o patološkoj ljubomori i kontrolorskoj posesivnosti. Ljubomora se javlja kad se brinemo da možemo biti ostavljeni ili prevareni, jer postoji neka treća (ili se pojavljuju neke druge osobe) u životu partnera. U tom slučaju, ljubomora predstavlja realan strah i zabrinutost za opstanak veze. Kao takva, ona ima svoju funkciju – pomaže nam da se zaštitimo i donesemo ispravne odluke.
Posesivnost se javlja kao želja da posedujemo drugu osobu, da njena duša i srce budu naši, da znamo sve njene misli i osećanja – da bismo mogli da se opustimo i budemo sigurni u nju. Gde postoji potreba za sigurnošću, postoji i nesigurnost, a to je nesigurnost u sebe, usled konstantne gladi za ljubavlju i pažnjom. U nesigurnoj osobi postoji uverenje da nije dostojna ljubavi (jer je u porodici nije dobila u dovoljnoj količini) da će biti odbačena, izneverena, povređena ili prevarena. To uverenje nosimo iz odnosa sa roditeljima, kao i iz lošeg prethodnog ljubavnog iskustva, a to iskustvo može da bude sasvim nedovoljno za naše ljubavno sazrevanje.
Nedostatak ljubavnog iskustva znači da u prethodnim vezama nismo doživeli ni dovoljno duboku povezanost, niti smo iskusili bol slomljenog srca, pa ne znamo koliko smo daleko spremni da idemo zbog ljubavi, šta za nas ljubav znači, gde su nam granice i kako se posle raskida sa nekim koga smo jako voleli uopšte oporavljamo i nastavljamo dalje. Puno površnih veza i dosta seksualnog iskustva ne čine stvarno ljubavno iskustvo – ono se nalazi u dubini i intenzitetu povezanosti i bliskosti i u najvišem stepenu naše emotivne angažovanosti u vezi.
