Ljubav je čudna stvar. Nekad dođe sama od sebe, nenajavljena, a nekad nas samoća i usamljenost navedu da se pozabavimo ljubavlju. Danas se između ostalog bavimo i ovom temom.
Pitate li se nekad da li ste se u životu zaljubljivali iz osećaja privlačnosti i na prvi pogled ili pak iz potrebe. Usamljenost je teška, znamo, a i kad pritisnu godine, ljubav se nameće kao jedina opcija. Premda na ljubav ne bi trebalo gledati kao na opciju, ona ima tu moć da nas učini srećnijima, mlađima i daje nam tu šansu da podelimo život sa nekim. Na kraju, kad se sve sabere računaju se samo prave ljubavi, ne i one koje su bile tu samo da vas spasu od samoće.
Neočekivani obrt je to što se desi kada nas život navede na pravu ljubav. Onda shvatiš razliku između prave ljubavi i one iz koristi. Da se razumemo, ne misli se na finansijsku ili bilo kakvu korist, ali to što niste sami i usamljeni je dovoljna korist da zaigrate ovu ljubavnu igru sa nekim, zar ne?
Često čujem od drugarica: “Nisam zaljubljena, ali mi je lepo sa njim, on je baš dobar”, što bi značilo da to i jeste ljubav kao lek protiv samoće. Znači ima takvih.
Da vidimo koja je razlika. Kada si stvarno zaljubljen, govoriš o toj osobi u superlativu, osmeh ne skidaš sa lica i briga te za čitav svet. Nasuprot tom stanju, kad si sama i usamljena, samo tražiš žrtvu koja je podjednako tužna i sama, kako biste zajedno počeli nešto lepo. Ne kažem ja da se iz ovog početka ne može roditi prava ljubav. Jašta, pa onda kada se najmanje nadate, taj čovek postaće razlog da zaboravite čitav svet. Ko zna, možda je tako i lepše. Trezvenije razmišljate nego devojka koja je zaslepljena lepotom i privlačnošću partnera. Polako otkrivate jednu po jednu vrlinu i bum: ljubav se rodila.
