Znamo da je ljubomora toksična, najviše po tome što smo je iskusili. Znamo i kada smo ljubomorni sa razlogom i koliko je teško opustiti se, povratiti poverenje i osloboditi se ljubomore, kada smo jednom imali razloga. To nije iracionalno osećanje i nije uvek do nas – mi smo nesigurni, mi se plašimo, mi rizikujemo, a druga osoba nema ništa sa tim. Ali tada smo verovatno sa pogrešnom osobom, koja nas povređuje i koja nam je nametnula upoznavanje sa ljubomorom, kojoj inače nismo skloni. Međutim, kada je do nas, ljubomora je veći problem, jer se zasniva pre svega na našem nedostatku poverenja, strahu i osećanju bezvrednosti, koje projektujemo i odigravamo u svakom odnosu.
Kad smo ljubomorni, gajimo snažna osećanja prema nekome i plašimo se da ćemo ga izgubiti, a to je povezano sa nekom trećom osobom, koja će nam oduzeti voljenu osobu i na tu treću osobu je usmeren naš bes.
Ljubomorni strah je kompleksan – plašimo se onoga što bi moglo da se dogodi, a plašimo se i da se to već dogodilo. Plašimo se nepoznatog faktora (treća osoba) i plašimo se za sebe, da ćemo biti ostavljeni, jer nismo dovoljno dobri, jer ćemo dosaditi voljenoj osobi, plašimo se da uopšte i nismo voljeni i stalno su nam potrebne potvrde ljubavi i pripadnosti koje nas umiruju samo privremeno. Plašimo se takođe, da ćemo ispasti glupi, da će nas ponašanje voljene osobe (flertovanje, prevara) poniziti u društvu, da će svi znati kako nam partner nije lojalan i gledaće nas podsmešljivo ili sa sažaljenjem.
Zatim, plašimo se sopstvenih reakcija. Ako se dogodi ono čega se bojimo, ko zna šta ćemo učiniti? Ljudi prave užasne gluposti zbog ljubomore, ne računajući tregedije u kojima bolesno ljubomorne osobe ubijaju partnere. Šta ako su naše sumnje opravdane? Hoćemo li se pretvoriti u ludake i osvetnike, ili ćemo prosto umreti od bola?
