Kada volim – ja volim. Do kraja, bez premca. Dajem se čitava, bez ostatka, bez žaljenja. Ono što je moje ljubomorno čuvam. Ne delim, ne dajem. Kažu, ljubomorna sam kao pas, ali u tom slučaju sam i verna kao on. U stvari, ne volim odvajanje u bilo kakvoj formi, ne volim da ne posedujem. To je moja opsesija, nadam se da neće prerasti u patološku osobinu.
Ipak teško se vezujem. Nekada je neko uspeo da probije ovaj gotovo neprobojni zid oko mene, da mi se uvuče pod kožu i natera me na sve. Pristala sam, bila povređena, pokajala se. Sada triput merim, jednom sečem. Ako ikad i presečem…
Zapitala sam se u jednom momentu: kada je to ljubomora postala stil življenja? Kao odbrambeni mehanizam za suočavanje sa strahom da ćemo izgubiti nešto ili tačnije nekoga ko nam je vredan, bitan. Ne priznajemo je, ali je ipak živimo. Negde duboko u nama skrivena i pritajeno čeka, minut po minut, sat po sat da se iskaže u svom punom sjaju, da bljesne. A kada ona zasija, gasi se ljubav. Pa vi birajte.
Ljubav nije uzimanje, a ljubomora je jedan vid prosjačenja. Treba li se toliko nisko spuštati da molimo? U našim glavama to ne izgleda tako, ni u mojoj nije izgledalo.
“Ljubomorom iskazujem najveći stepen svoje ljubavi”, rekla sam jednom.
Razmislila sam ponovo.
“Ako dostignem najviši stepen ljubavi onda ne postoji više prostora za njen dalji rast i više ne postoji svrha njenog opstanka, njenog postojanja.”
Zbog toga se i prekida. I tako vodim večitu dilemu: srce – razum, razum – srce. Kome da se priklonim?
Zamišljam jedan idealan dan: sama sam na svetu, nema nikoga oko mene, slobodna sam da radim šta želim i ne postoji niko ko bi me u tome sputavao. Ne postoji čežnja za nekim drugim i, zamislite, lepo mi je samoj sa sobom. Nema napetosti, ne muči me sumnja, nema potrebe da krivim bilo koga drugog za svoje neuspehe i nezadovoljstva, jer zapravo i ne postoji niko drugi. Sama sam. A sebe zasigurno neću kriviti. Znam da sebe volim.
I eto nas! Konačno smo stigli do bitnog momenta, a to je onaj momenat kada naučimo da volimo i cenimo sebe. To je isti onaj momenat kada smo spremni da delimo i dajemo ljubav drugima. A kada shvatimo tu bitnu činjenicu, onda više neće biti mesta za ljubomoru i patnju. Fenihel (Otto Fenichel) je rekao: “Najljubomorniji su oni ljudi koji ne mogu voleti, ali koji moraju osećati da su voljeni.”
Danica Pavlović je dostojanstvena, ponosna, samo svoja. Plemenita, uzvišena, sa kojom sve počinje i ništa postaje sve. Životni moto: Ako nešto želiš to treba i da uradiš. Pritom uvek možeš da se pokaješ, ali ako ništa ne uradiš sigurno ćeš se kajati.
