“Da bi postigao svoj cilj čak i đavo citira Bibliju.” – Viljem Šekspir (William Shakespeare)
Kada vam neko kaže kako ima blokadu i ne može da piše – laže. Ono što mu se dešava je da mu se život vratio u ravnotežu (ili postoje izgledi da se vrati), da je počeo da zarađuje (mnogo) pa se okrenuo konkretnim stvarima u životu koje nemaju nikakav duhovni aspekt, možda se i zaljubio pa odlučio da tom nekom svom posveti sve vreme koje je, do tada, merio ispisanim slovima, a možda i, eto, nije znao o čemu da piše a da svoju publiku ne uvredi lakoćom ispisanog štiva.
U moju odbranu, sve ovo od gore se dogodilo i nije se dogodilo. Vi sami zaključite koliko vas lažem.
Elem, pošto je došlo vreme da se pozabavimo jednom od tema koja nikada neće dosaditi – prijateljstvom – setićete se (ako se uopšte sećate bilo čega što je poteklo iz “mog pera”) da sam, u najmanju ruku bila sklona glorifikaciji čoveka kao oslonca drugom čoveku, ali ne ma kog čoveka, nego čoveka – prijatelja, onog jednog kom smo u svojim dušama napravili zlatnu bistu pa joj se klanjali, onog prijatelja čije smo ime izgovarali sa većim ponosom nego što izgovaramo svoje. I, da, u pravu ste, bila sam možda pomalo naivna, ali – zar je suditi čoveku koji veruje u ljude? Možda pokoja verbalna šiba za otrežnjenje neće škoditi, čisto radi spoznaje istine.
Svako ko nam dotakne dušu je neko o kome vredi misliti
