Kada se dešava Život i mi ne umemo da ga pratimo ili ga, opet, pratimo isuviše vešto, dešavaju se raspadanja veza koje smo do tada gradili ili se dešavaju raspadi koje gledamo a koja ne želimo da se dese. Gledamo ljude kako postaju neka druga stvorenja, gledamo ih kako menjaju boju, krljušti, oblik, i onda shvatamo kako u životu ništa nije održivo bez obostranog truda, kako niko nikome nije ništa dokle god ne postoji suštinska želja duše da se toj drugoj osobi zauvek bude nešto. Ovo, naravno, važi za sve odnose koje čovek stvara – pa uništava ili, ako uspe – održava, barem neko vreme. I kao što šume ne listaju bez ljubavi sunca, tako ni čovek ne živi bez ljubavi čoveka. I kao što te iste šume plaču kada krenu teške kiše koje im polome lišće i natope im tlo na kom stoje, tako i čovek plače pred čovekom-prijateljem kog više ne poznaje.
Ovo me dovodi do nekoliko pitanja, a za koja se nadam da ćete mi vi dati odgovor:
– da li se raspadamo jer ne vredimo dovoljno da bismo postojali
– da li se ne trudimo dovoljno jedni za druge
– da li smo suviše zaljubljeni u samoljublje, da bismo pustili nekoga da kraj nas cveta
Na ova i slična pitanja nemam odgovor. Mada, pretpostavljam, odgovor je tu negde između ili neka čudna kombinacija sva tri. Razmislite, pa mi javite.
Ono što mogu sa sigurnošću da vam kažem je da se, svesno ili nesvesno, često brzopleto i žustro ogrešimo o ljude o koje ne bismo smeli, jer nam se neki drugi sjaj učini primamljiviji u tom i tom trenutku. A, ako ste pametni – svoju grešku primetite i ispravite, tj. ispravite ako još uvek nije kasno – tačnije, ako vas ta druga osoba i dalje želi. Učite na mom primeru i nemojte grešiti. Budite ljudi koji želite da vaša deca budu jednog dana, budite osobe na koje ste ponosni. I čuvajte ono što kraj sebe imate, jer retko se sretne čovek, čist i neisprljan životom, i retko se sretne ljubav u tuđim rukama.
Budite pametni i znajte koga rizikujete da izgubite.
Budite pametni pa tog nekog sačuvajte.
Čuvajte jedni druge dok još uvek imate temelje na kojima se gradi. Čuvajte ljubav kojom negujete jedni druge. Jer, kada jednom postanete Atlantida, o onome što ste bili samo će se govoriti, a niko vas više nikada, uz ma koliko truda, neće pronaći. A ni vi sami sebe. Barem ne u svojstvu u kojem ste nekada postojali.
Emilija Cvijanović prezire predrasude, ograničenost i nepoštovanje različitosti. Uvek je blizu, preblizu ivice koja deli realnost i maštu. Potpuni je rob estetskih uspeha i, što je najvažnije, u večitoj je potrazi za prožimajućom ljubavlju. Šta dodatno piše pročitajte na njenom blogu.
