Amelija Meri Erhart (Amelia Mary Earhart) rođena je 1897. godine u Kanzasu. Još kao dete bila je avanturističkog duha – sa sestrom je istraživala susedstvo, pentrala se po drveću i lovila pacove; imale su zbirku crva, žaba i leptira. Amelija je imala deset godina kad je prvi put ugledala avion, na vašaru u Ajovi. “Bila je to stvar od rđave žice i drveta, nimalo zanimljiva”, izjavila je kasnije. Prošla je čitava decenija pre nego što će se probuditi njeno zanimanje za avijaciju.
Nosila je pantalone još i kao devojčica, jer njena majka nije verovala u konvencionalno vaspitanje
U školi je bila bistra i nezavisnog duha. Vredno je radila, a 1916. upisala se na ženski koledž. Kada su SAD ušle u Prvi svetski rat, Amelija je postala medicinska sestra. “Tada sam prvi put shvatila šta znači Prvi svetski rat. Umesto novih uniformi i znački, videla sam samo rezultate četvorogodišnje očajne borbe: ljude bez ruku i nogu, paralizovane i slepe…” Nakon završetka rata upisala je medicinu na Univerzitetu Kolumbija; ali kasnije je odustala i odselila se u Kaliforniju, gde su se spojili njeni razvedeni roditelji.
U Kaliforniji je prvi put bila na aeromitingu, gde se veoma zainteresovala za letenje. Sledećeg dana dali su joj kacigu i naočari – i letela je 10 minuta. “Čim smo napustili tlo, znala sam da i ja moram da letim.” Već posle nekoliko dana imala je prvi čas, a šest meseci kasnije kupila sopstveni avion.
Godine 1925. Amelija se pridružila bostonskom odeljenju Nacionalne aeronautičke asocijacije. U to vreme potpuno se posvetila promovisanju letenja, posebno za žene. O njoj se redovno pisalo u kolumnama, a Boston Globe nazvao ju je “jednom od najboljih žena pilota u SAD”. Već aprila 1926. upitana je da li želi da bude prva žena koja će preleteti Atlantik. Prihvatila je ponudu. Pošto nije imala iskustva u upravljanju avionom s više motora, društvo su joj pravila dvojica iskusnijih kolega. Let je izveden juna 1928. godine. Erhartova je kasnije izjavila da je na tom letu bila samo putnik. “Sve što je učinjeno da bismo preleteli okean uradila su njih dvojica. Ne verujem da ženi fali snage da sama preleti Atlantik, ali morala da bi nauči veštine letenja koje sada imaju samo neki muški piloti...”
Amelija je postala poznata po svom dostignuću, a objavila je i knjigu “20 sati, 40 minuta”. Putovala je širom SAD da bi je promovisala, a kolega Džordž Putnam pratio ju je na ovim putovanjima. Njih dvoje postali su veoma bliski. O njemu je izjavila: “Zanimala sam se za avijaciju, kao i on. Voleli smo da budemo napolju, da čitamo, voleli smo sport… Postali smo zavisni jedno od drugog, ali među nama je postojalo samo prijateljstvo, ili sam bar tako mislila na početku. Nisam dugo htela ni sebi da priznam da sam se zaljubila”. Venčali su se 1931 – iste godine kad je Amelija bila spremna da preleti Atlantik po drugi put – ovaj put sama.
U ovakvu lepoticu nije bilo teško zaljubiti se
Samostalni let započeo je 20. maja 1932. godine. Erhartova nije pila kafu ni čaj – održavala se budnom udišući mirišljave soli. Nosila je sa sobom termos sa supom i konzervu soka od paradajza. Na ovom letu oborila je nekoliko rekorda: bila je prva žena koja je sama preletela Atlantik, jedina osoba koja ga je preletela dvaput; ovo je bila i najveća udaljenost koju je preletela žena, i to za najkraće vreme. Po sletanju je skrenula s kursa, i sletela na otvorenu njivu u severnoj Irskoj. Nakon što je izašla iz aviona, prišao joj je čovek. “Gde sam?”, pitala ga je. “U Galagerovoj poljani… dolaziš li izdaleka?” “Iz Amerike.”
Amelija Erhart dobila je specijalnu zlatnu medalju od Nacionalnog geografskog društva. Izglasana je za Izvanrednu ženu godine i druge počasti počele su samo da se ređaju. A ona je nastavila da leti: od Havaja do Kalifornije, od Kalifornije do Vašingtona. Počela je da planira let oko sveta, 1937. godine. Pošto je njenom avionu načinjena šteta prilikom sletanja blizu Perl Harbora u prvom pokušaju ovog leta, isplaniran je drugi. Krenula je iz Los Anđelesa i stigla na Floridu. Sa Floride je krenula u Portoriko, zatim u Karači, Kalkutu, Rangun, Bangkok, Singapor, Bandueng, Port Darvin, Novu Gvineju. Poznato je da je napustila Novu Gvineju tačno u ponoć po griničkom srednjem vremenu 2. jula. U osam časova poslednji je put kontaktirala Novu Gvineju. Posle toga niko nije čuo ni video njen avion.
"Čim smo napustili tlo, znala sam da i ja moram da letim"
Za Amelijom je organizovana potraga od 9 brodova i 66 aviona, što je koštalo preko 4 miliona dolara. Do oktobra je sve napustila nada da će Amelija biti pronađena živa.
Tokom godina razvijeno je mnogo teorija o tome šta se desilo s Amelijom Erhart. Neki kažu da je bila na špijunskoj misiji, i da je uhvaćena, ili da su je zarobili Japanci; da je živela na ostrvu u Južnom Pacifiku sa tamošnjim ribarem, i slično.
Godine 1988. osnovan je “Projekat Erhart”, istraga za koju se nadaju da će rešiti misteriju Amelijinog nestanka. Ali i nakon više od dvadeset godina, prava sudbina Erhartove ostaje tajna.
Tihana Smiljanić voli duge razgovore sa svojim prijateljima, koji je vide kao mešavinu Hermione Grendžer i Keri Bredšo, zaljubljenu u ljubav, kao nekoga ko svet vidi u tufnama, a u njemu voli kafu, putovanja, Beograd, Istraživačku stanicu Petnica i somborsku zelenu pijacu.
