“No two people on earth are alike, and it’s got to be that way in music or it isn’t music.”
Istinska lepota jeste u jedinstvenosti koju svako od nas nosi i samo onaj koji uspe da je sačuva i prikaže može se nazvati pravim umetnikom.
U vremenu kada je podražavanje značilo uspeh, u muzičkoj industriji pojavila se Bili Holidej (Billie Holliday) i osvojila publiku snažnim emocijama koje su svaku njenu interpretaciju činile drugačijom. Dok su mnogi pevali, ona je živela kroz pesme, uobličavala ih prisnošću i od svake, bilo svoje ili tuđe, pravila neponovljivu priču.
Luj Armstrong bio je jedan od njenih uzora
Rođena je 7. aprila 1915. u Baltimoru kao Eleanora Fegan (Eleanora Fagan) i već sa šest godina morala je da zaboravi na bezbrižnost i nauči da zarađuje. Kasnije je mesto pronašla kao pevačica u lokalnim džez klubovima gde je preživljavala od skromnih napojnica sve do 18. godine, kada ju je primetio Džon Hamond (John Hammond) i uveo u podjednako glamurozan i naporan muzički svet.
Od samog početka karijere kvalitet joj niko nije osporavao, ali da bi od siromašne devojke, nekada prinuđene na rad u javnim kućama, prešla put do ikone džeza, bilo je potrebno mnogo truda. Okruženje u kom se trudila da nađe mesto videlo je belu kao jedinu prihvatljivu boju kože. Podstaknuta negativnim iskustvima na koje je nailazila, umetnost je stavila u službu društva insistirajući na tada kontroverznoj pesmi “Strange Fruit”, koja je opisivala linčovanje dvojice ljudi afričko-američog porekla. Radio stanice su odbijale da je puste, ali uprkos cenzuri, singl je ušao u istoriju kao jedan od njenih najvećih hitova.
Njen zaštitni znak bile su bele gardenije u kosi
Dok joj je popularnost rasla, kraj muzičke večeri ujedno je označavao i kraj čarolije. Otmenost i samopouzdanje koji su je okruživali na sceni nestajali su u privatnom životu. Izgubljeno detinjstvo, lutke kojima se nije igrala, odsustvo oca, naporan rad i nedostatak ljubavi stvorili su prazninu koju je bezuspešno zatrpavala alokoholom, drogama i vezama u kojima se povređivanje nastavljalo. Godine 1959. poroci su savladali talenat. Kraljica bluza i džeza preminula je u 44. godini.
Iako često govorimo o sreći, istina je da nas mnogo više privlači moć koju ima bol, stoga je i tužna biografija Lejdi Dej ostavila podjednako snažan trag koliko i njen jedinstveni glas.
Prethodne tekstove iz serijala “Ljudi koji su pomerali granice” možete pronaći ovde.
Vesna Marić ima pregršt razloga da veruje da je u prošlom životu bila mačka: kotrljavo R, dečiju radoznalost, sindrom “noćno ludilo”, sposobnost da se uvek dočeka na noge, obaveznu dnevnu dremku, pa čak i kandže. Zato se uvek nasmeje kada je neko nazove kučkom. I, kao što je rekla Colette: “Ne postoje obične mačke”.
