“It is a cursed evil to any man to become as absorbed in any subject as I am in mine”
Iako se slava često pripisuje samoproklamovanim starletama i “laganonogim” fudbalerima, pitanje je koliko će njihova imena biti zvučna nakon stotinak godina.
Sa druge strane, upišete li ime Čarlsa Roberta Darvina (Charles Robert Darwin) kao temu na nekom od foruma, vrlo je verovatno da će se dići virtuelna prašina, bez obzira na to što su 2009. godine proslavljena čak dva veka od rođenja ovog velikog naučnika (12.2.1809).
Kao i u doba kada su njegove ideje predstavljene javnosti, obrazovaće se dva tabora – jedan koji će mu se diviti kao čoveku koji je išao “sam protiv svih” i pobedio, a drugi će ga, zajedno sa Ajnštajnom (Albert Einstein), nazvati najvećim iluzionistom svih vremena. U izobilju teorija, činjenica i pretpostavki koje će se naizmenično obarati i utvrđivati, samo njegov uticaj se neće dovesti u pitanje.
Za pozavidnu količinu objavljenih istraživanja i njihov uspeh, osim istrajnosti, posvećenosti i skoro preterano detaljne analize, koje je Darvin opisao rečenicom: “Pretvorio sam se u neku vrstu mašine za posmatranje činjenica i izbacivanje zaključaka”, zaslužna je i okolina u kojoj je odrastao.
Uz bogatu i uticajnu porodicu, posao nije bio nužan i najveći deo vremena bio je rezervisan za obrazovanje. Ipak, iako je nakon završene elitne škole u rodnom Šruzberiju, uz očevu podršku, Darvin upisao medicinu, brzo je od nje odustao. Zgrožen prizorom operacije bez anestezije, shvatio je da nije preterani ljubitelj krvi i odlučio je da se okuša na drugoj strani. Dalje školovanje nastavio je na univerzitetu u Kembridžu, sa ciljem da postane anglikanski sveštenik. Iako ni religija nije bila deo njegovog sna, upravo na tom mestu Darvin je dobio savete i poznanstva koji su uticali na razvoj njegove naučne misli, kao i na njegovo životno usmerenje.
Za botaniku se zainteresovao na predavanjima Adama Sedžvika (Adam Sedgwick), a Džon Henslou (John Henslow) mu je, osim lekcija o posmatranju prirodnih pojava, dao i preporuku koja mu je promenila život. U pismu koje je poslao kapetanu istraživačkog broda Bigl, Robertu Ficroju (Robert FitzRoy), Henslou je zamolio da mu njegov učenik bude pratnja na naučnom putovanju po svetu. Iako postoji priča da je kapetan skoro odustao od mladog prirodnjaka jer mu se nije sviđao njegov nos (Bio je upućen u Lavaterov “Esej o fizionomiji”, u kome se karakter osobe određuje po spoljašnjim karakteristikama, naročito nosu), na kraju je pristao na Darvinovo prisustvo.
Tokom petogodišnjeg istraživanja, Darvin je većinu vremena proveo na kopnu (kao mogući razlog se pominje morska bolest) sakupljajući fosile, posmatrajući žive organizme i geološke formacije, da bi svoja zapažanja brižljivo zapisao i objavio po povratku u Englesku 1836. u knjizi “Put prirodnjaka oko sveta”. Međutim, sav trud, beleške i novostečena saznanja imali su mnogo veću posledicu od kratkotrajnog oduševljenja. U Darvinovoj glavi su se uklapali delovi slagalice, ali slika koja se nazirala nije mu donosila zadovoljstvo, već nemir. Dugo se dvoumio da li da svoja razmišljanja ostavi privatnim, ili da ih objavi i raspiri predrasude koje su o njemu već kružile.
Trebalo je biti hrabar i pucati u vekovima i milenijumima stare idole, a Darvin je imao tri metka koja je poneo sa ekspedicije:
– Evolucijske promene su bile postepene i zahtevale su hiljade miliona godina: Do tada je bilo uvreženo mišljenje da su vrste nestajale usled velikih katastrofa, te da su današnje one koje su preživele Potop i da su na istom stepenu razvoja, tj. da od tada nisu mutirale: “Možemo da dopustimo da su sateliti, planete, sunca, svemir, čitavi sistemi podležni zakonima, ali za najmanjeg insekta želimo da bude stvoren odjednom, kao posledica jednog posebnog čina”.
– Primarni mehanizam za evoluciju je bio proces nazvan prirodna selekcija: “Ne opstaje ona vrsta koja je najjača, niti ona koja je najinteligentija, već ona koja najbolje ume da se pilagodi”.
– Milioni današnjih vrsta nastali su od jednog oblika života kroz proces grananja nazvan specijalizacija: Verovalo se da je svaka vrsta nastala posebno i da međusobno nisu povezane, a svaka sličnost je objašnjava spoljašnjim uslovima: klimom, količinom hrane itd.
Dok je krajni oblik njegovog učenja morao da prođe kroz proces sazrevanja, iscrpljujući rad se nastavljao i tokom jednog kratkog predaha i posete rođacima na selu 1837. godine, Darvin je upoznao rođaku Emu Vedžvud (Emma Wedgwood). Nakon dve godine razmišljanja i liste “za” i “protiv” braka, odlučio je da je oženi. Izrodili su desetoro dece, od kojih je dvoje rano umrlo. Smrt trećeg deteta, desetogodišnje kćerke Ane, doživeo je kao veliki poraz, odrekao se ideje o blagonaklonom Bogu i od tada se izjašnjavao kao agnostik.
Nakon dvadeset godina čekanja, podstaknut hrabrošću i primerom drugog naučnika, Alfreda Rasela Volasa (Alfred Russel Wallace), čije mišljenje je išlo uz Darvinovo, 1858. objavljen je prvi nacrt njegove teorije, a godinu dana kasnije se u vidu knjige pojavilo celovito izdanje pod nazivom “O poreklu vrsta” (Naziv je bio znatno duži, pa je skraćen tek 6 u. izdanju: “On the Origin of Species by means of Natural Selection, or the Preservation of Favoured Races in the Struggle for Life”).
Revolucija koju je uneo u evoluciju izazvala je burne reakcije, a na kraju lanca ishrane našla se Crkva, nazivajući delo bogohulnim i optužujući autora da je čoveka sveo na majmuna dajući im istog pretka.
Darvin je osećao pritisak javnost i narednih 20 godina proveo je u pisanju dela koja su bila dodatak i objašnjenje prvobitnoj tezi, ali tema je bila isuviše osetljiva i tek na pomenutu godišnjicu 2009. Crkva se zvanično izvinila i priznala počinjenu grešku. Mnogi nikada neće, na šta je Darvin uzvratio : “Čovek se može izviniti što oseća neki ponos što se uzdigao, iako ne svojim vlastitim naporima, do vrha organske lestvice; i činjenica da se on tako uzdigao, umesto da je još od početka ovde postavljen, daje mu nade za još uzvišeniju sudbinu u dalekoj budućnosti. Ali nas se ovde ne tiču nade i strahovanja, već samo istina, ukoliko nam razum dopušta da je otkrijemo; i ja sam dao najbolji dokaz što sam mogao. Međutim, moramo priznati, kako mi se čini, da čovek sa svojim plemenitim osobinama, sa simpatijom koju oseća prema najnižima, sa dobrodušnošću koju rasprostire ne samo na druge ljude, već i na najniža živa bića, sa svojim božansvenim intelektom kojim je prodro u pokrete i sastav sunčanog sistema – uprkos svim tim uzvišenim sposobnostima, čovek još nosi u svojoj telesnoj građi neizbrisivi pečat svoga niskog porekla.”
Pored mnogobrojnih napada, izvesni broj savremenika je prepoznao ulogu njegovog rada i 1839. je primljen u Kraljevsko društvo, a 1878. je postao član Francuske akademije. Preminuo je 19. aprila 1889. i sahranjen je u Vestminsterskoj opatiji.
Vesna Marić ima pregršt razloga da veruje da je u prošlom životu bila mačka: kotrljavo R, dečiju radoznalost, sindrom “noćno ludilo”, sposobnost da se uvek dočeka na noge, obaveznu dnevnu dremku, pa čak i kandže. Zato se uvek nasmeje kada je neko nazove kučkom. I, kao što je rekla Colette: “Ne postoje obične mačke”.
