Prethodne tekstove iz serijala “Ljudi koji su pomerali granice” možete pročitati ovde.
“Bolje je umreti stojeći nego živeti na kolenima.” – Če Gevara (14. jun 1928 – 9. oktobar 1967)
Oduvek je cena slobode bila velika, ali retki su oni koji su na licitaciji bili spremni da ulože sopstveni život.
Ernesto Gevara de la Serna (Ernesto Guevara de la Serna) odrekao se sigurnosti koja mu je bila predodređena i izabrao da se bori za ideale. Žan Pol Sartr (Jean Paul Sartre) je to potvrdio rečima: “Bio je najpotpunija ličnost svoga doba. Živeo je kao što je govorio, pričao svojim delima, a njegova priča i priča sveta tekle su paralelno.”
Nasuprot ulogama po kojima je ostao upamćen, Ernestov prvi izbor je bio poziv lekara. Do velikog preokreta došlo je za vreme studija, kada je, zajedno sa drugom, odlučio da na starom motociklu proputuje Latinsku Ameriku. Sve što je video zapisao je u svoj “Dnevnik motocikliste” (Diarios de motocicleta), kasnije objavljenju knjigu koja mu je donela i status pisca. Siromaštvo, loši uslovi i ugnjetavanje na koje je naišao, ali i sticanje prvih ideja o marksizmu, promenile su tok njegovih misli. Revolucija se činila kao potreba.
Ernesto je bio najstarije dete
Nakon završenih studija u Buenos Ajresu, već usađena ideja postajala je snažnija. Kako je u Gvatemali u to doba rasla netrpeljivost između novoizabrane vlasti i američkih sila, spremala se pobuna, a Ernesto je imao priliku da učestvuje. Usled neorganizovanosti, taj san brzo se raspršio. Nastavivši svoju borbu kao lekar u Meksiku upoznaje Raula Kastra (Raúl Castro), potom i Fidela (Fidel Castro) i postaje deo pokreta “26. jul”. Inspirisan konkretnim predlozima programa upušta se u planiranje kubanske revolucije, projekta koji će ga učiniti simbolom borbe protiv nepravde i jednom od najuticajnijih osoba dvadesetog veka. Pokazujući svoju hrabrost i fizičku spremnost uprkos astmi koja ga je mučila od detinjstva, Če (Che) dobija najviši čin među vojnicima “el commandante”, ali i Fidelovo beskrajno poverenje. Uprkos mizernim šansama i malom ljudstvu, revolucionari su zvanično izvojevali pobedu 1959. godine.
Kubanske cigare su mu bile slabost
Kao znak zahvalnosti, Če je od Kube dobio državljanstvo, a uskoro i ugledno mesto direktora Centralne banke Kube, a kasnije ministra industrije. Moć i novac koji su mu bili dostupni nisu značili ispunjenje krajnjeg cilja i borba se nastavila. Bilo je potrebno probuditi svest kod ljudi, ubediti ih da sloboda nije nedostupna i dati im snage da se ujedine i za nju žrtvuju. Primere o kojima je pričao i sam je sledio. Spreman i na fizički rad, često je kancelariju menjao boravkom među narodom, suštinskom i najznačajnijom silom svake zemlje.
Če je imao ključnu ulogu u revoluciji Fidela Kastra
Prihvativši ulogu ambasadora Kube u svetu, obišao je mnoge zemlje i predstavio, kako poteze koji su prethodili, tako i planove koje je tek trebalo realizovati, a koji su kao zajedničku osnovu imali otpor kapitalizmu.
Nakon atentata na predsednika Patrisa Lumumbu (Patrice Lumumba), Če se opet okrenuo oružanoj borbi i središte svoje revolucije prebacio u Kongo. Uprkos entuzijazmu i upornosti, mogao je samo da konstatuje poraz. Neumorni sledbenik snova pokušao je svoje ideje da prenese u Boliviju. Sa grupom kubanskih gerilaca podsticao je tamošnji narod na borbu protiv vlasti, ali bez podrške vrha komunističke partije i usled sve češćeg izostajanja dobrovoljaca, njegovi napori postali su besmisleni. Ugrožene vlasti saznale su za prisustvo revolucionarskog vođe i lov je počeo.
8. oktobra 1967. godine saradnja američkih i bolivijskih vlasti donela je željene rezultate – Če je uhvaćen i već sledećeg dana pogubljen. Trofejne slike uniformi okupljenih oko izranjavanog Če Gevarinog tela trebalo je da prikažu poraz i konačno zaustave priče o velikom revolucionaru. Nasuprot očekivanom, narod je u stradalom video Hrista i njegovu žrtvu proglasio dostojnom jednom sveca.
Fotografije streljanog Čea podsetile su na Hrista
Za većinu ljudi smrt znači ništavilo. Za legende je to prvi korak ka besmrtnosti.
Hasta la Victoria Siempre!
Vesna Marić ima pregršt razloga da veruje da je u prošlom životu bila mačka: kotrljavo R, dečiju radoznalost, sindrom “noćno ludilo”, sposobnost da se uvek dočeka na noge, obaveznu dnevnu dremku, pa čak i kandže. Zato se uvek nasmeje kada je neko nazove kučkom. I, kao što je rekla Colette: “Ne postoje obične mačke”.
