“Il est grand temps de rallumer les étoiles.” (Krajnje je vreme da se ponovo upale zvezde)
Iznikao kao reakcija na društvo koje se gušilo u posledicama skoro završenog rata, nadrealizam je nastao kao pokret koji je težio da se odrekne svih dotašnjih normi i društvenih sprega. Sloboda i bunt našli su izraz u rušenju postojećih književnih struktura, estetizma i jezičke logike, a revolucija nije poštedela nijednu sferu kulturnog života.
Na čelu nadrealističke barke bio je Andre Breton (André Breton), ali je osvajanje skrivenih kutaka duha započeto ranije. Pre samih nadrealista Gijom Apoliner (Guillaume Apollinaire) shvatio je važnost unutrašnjeg diktata, spontanog ritma i neočekivanih asocijacija. Odlučno se odrekao interpunkcije i, umesto rime, oslonio na asonancu. Na temeljima simbolizma koji se gasio, a pod snažnim utiskom aktuelnog kubizma u slikarstvu, zaplovio je novim pesničkim vodama i postao preteča ovog avangardnog pravca.
Iako bi se mogao svrstati u grupu najpoznatijih Francuza, Apoliner je rođen u Rimu 26. avgusta 1880. godine kao Vilhelm Apolinaris de Kostrovicki (Wilhelm Apollinaris de Kostrowitzky). Majka mu je bila osiromašena plemkinja poljskog porekla, Angelika Kostrovicki (Angelica de Kostrowitzky), dok ime oca nikada nije utvrđeno. Nekoliko godina živeli su u Italiji, a 1887. sele se u Monako. Već na koledžu osetio je potrebu za pisanjem i svoj talenat prvi put prikazao je svetu sakrivši ime pseudonimom. Zanet idejom da postane novinar provodio je sate u biblioteci i, propustivši završni ispit, svoju sledeću priliku video je u Parizu.
Svaka moja pesma predstavlja jedan događaj iz moga života, najčešće tugu
Radeći kao vaspitač kćerke nemačke udovice 1901. godine upoznao je Eni Plejden (Annie Playden), englesku guvernantu, muzu i mučiteljku, koja će obojiti veliki deo njegovog stvaralaštva. Pokušao je da joj pokaže snagu svojih emocija, posetio ju je dva puta u Londonu, ali molbe su ostale neuslišene. Po povratku sa drugog putovanja, slomljen i razočaran, dovršio je La Chanson du Mal-aimé, pesmu o kraju ljubavi za kojom je godinama čeznuo. Rečima “Zbogom lažna ljubavi” (Adieu faux amour) oprostio se od patnje i zaokružio jedno poglavlje svoga života. Iako je nastavio da učestvuje u umetničkom miljeu Monmartra, inspiracija je sve više izmicala.
Poznanstvo sa slikarkom Mari Loransen (Marie Laurencin) 1907. godine probudilo je uspavanu nadu. Nova dela su se nizala, pisanje je postalo osnovni izvor prihoda, a rodila se i ideja o zbirci koja bi objedinila glavne teme pesnikovog interesovanja. Konačni naziv, zatrpan čestim bujicama inspiracije, ostao je sakriven sve do oktobra 1912, “Alkohol” (Alcools) je ugledao štampariju tek 1913. godine.
U junu 1912. veza se prekinula i kao trag burne ispovesti ostavila jednu od najlepših pesama “Most Mirabo” (Le Pont Mirabeau):
“Most Mirabo”
Ljubav nam odlazi s vodom što mrmori
Odlazi ljubav
O živote spori
A naša se nada razbuktava gori
“Le Pont Mirabeau”
L’amour s’en va comme cette eau courante
L’amour s’en va
Comme la vie est lente
Et comme l’Espérance est violente
Vienne la nuit sonne l’heure
Les jours s’en vont je demeure
1914. slučaj u Nici režira još jedan zanimljiv susret. Zanosna Lujza de Kolinji-Šatijon (Louise de Coligny-Châtillon), u stihovima Lu (Lou), postala je nova vlasnica Apolinerovog srca.
Odlučan da se bori za Francusku, u avgustu se pesnik dobrovoljno prijavio da učestvuje u ratu, ali nakon prvog negativnog odgovora, na frontu se našao nekoliko meseci kasnije. Početkom sledeće godine romansa sa Lu lagano bledi. Ljubavnici se razilaze mirno i ostaju prijatelji.
17. marta 1916. metak nije poštedeo umetnika i ranjene glave Apoliner se vraća Parizu, gde se lagano oporavlja i nastavlja književni rad.
Sledeće godine premijerno se izvodi kontroverzni komad “Tiresijine dojke” (Les Mamelles de Tirésia), a autor je opisuje kao “nadrealističku”. Prvi put upotrebljeni pridev kasnije postaje odrednica za čitav jedan pokret, koji svojom inovativnošću, idejom i snagom i danas privlači pažnju.
Kaligrami su vizuelno prikazivali teme pesama
1918. lepa riđokosa , la jolie rousse, Ameliju Kolb (Amélia Kolb) i Apoliner obavezali su se na vernost, ali bračni život trajao je kratko. Pesnik umire 9. novembra od posledica španskog gripa. Sahranjen je na groblju Per Lašez (Père-Lachaise).
“Lepa riđokosa”
Kosa joj je zlato kao da je
Sva od lepe munje koja traje
Ili one vatre razasute
Po žbunu gde venu ruže žute
“La Jolie rousse”
Ses cheveux sont d’or on dirait
Un bel éclair qui durerait
Ou ces flammes qui se pavanent
Dans les roses-thé qui se fanent
Iste godine posthumno su objavljerni “Kaligrami” (Calligammes), pesme o miru i ratu, zbirka lirskih ideograma, kako ih je isprva nazvao. Objavljeni pod okriljem neologizma, mnoštvom lirskih slika dočaravaju teme i motive kojima se pesnik bavio.
Jedan od kaligrama našao se i na njegovom grobu
Prethodne tekstove iz serijala “Ljudi koji su pomerali granice” možete pronaći ovde.
Vesna Marić ima pregršt razloga da veruje da je u prošlom životu bila mačka: kotrljavo R, dečiju radoznalost, sindrom “noćno ludilo”, sposobnost da se uvek dočeka na noge, obaveznu dnevnu dremku, pa čak i kandže. Zato se uvek nasmeje kada je neko nazove kučkom. I, kao što je rekla Colette: “Ne postoje obične mačke”.
