Helen Keler (Helen Adams Keller; 27.6.1880–1.6.1968.) rođena je u Alabami, SAD. Sa devetnaest meseci bila je zdravo dete i već je govorila nekoliko reči. Međutim, tada se razbolela; ondašnji lekari govorili su da ima “moždanu groznicu“ – verovatno šarlah ili meningitis. Verovali su da će Helen umreti, ali ona je ozdravila. Međutim, njena majka primetila je da Helen više ne reaguje na poziv za večeru, niti pokazuje bilo kakvu reakciju na nekoga ko prođe pored nje. Bolest ju je ostavila gluvom i slepom.
Potpuno izgubljena, devojčica se kretala bukvalno se držeći za majčinu suknju; prepoznavala je ljude dodirujući njihova lica ili odeću. Ali s godinama je postala frustrirana što ne može da govori, bila je veoma teško dete koje je neprekidno vrištalo i imalo izlive besa. Njena majka došla je do stručnjaka za probleme gluve dece, Aleksandra Grema Bela (Alexander Graham Bell), izumitelja telefona, koji je svojim pravim pozivom smatrao upravo podučavanje gluve dece. Bel joj je predložio da piše direktoru Institucije Perkins za slepe, i traži učitelja za Helen. Poslali su joj bivšu najbolju učenicu – En Saliven (Anne Sullivan).
Helen Keler i En Saliven
Posao sa Helen bio je njen prvi posao, i rado ga je prihvatila, iako nije imala iskustva. Naučila je Helen znake za slova abecede i crtala joj slova po dlanu. Ali osim toga, učila ju je da se ponaša za stolom, a ne da, kao dotad, jede rukama i grabi hranu iz svačijih tanjira; da se sama češlja i zakopčava cipele. Ovo podučavanje izazivalo je sve više izliva besa. En je kažnjavala izlive tako što je odbijala da “priča“ sa Helen. Ali Helenino ponašanje se popravljalo; a onda se desilo i čudo.
Jednog dana En ju je odvela do pumpe za vodu i puštala joj vodu preko ruke, a istovremeno i pisala slova v-o-d-a po dlanu. Radila je to sve dok Helen nije shvatila da “voda“ znači voda koju je osećala na ruci. Ovo joj je otvorilo potpuno novi svet, trčkarala je okolo i zapitkivala En kako se zovu različite stvare, a En bi joj pisala reči po dlanu. En je učila Helen godinama. Njen napredak bio je zadivljujući. Helen je naučila da čita Brajevu azbuku i piše i na običnoj i Brajevoj mašini. Još sa osam godina postala je poznata – neki članci o njoj u nacionalnim novinama govorili su da je fenomen.
Film iz 1962. godine doneo je glumicama, koje su glumile En i Heler, Oskara
Kad je Helen imala četrnaest godina, Enina obuka zamenjena je formalnom školskom nastavom, a sa osamnaest je pošla u gimnaziju. En joj je i tada bila od velike koristi – pratila ju je u školu, sedela pored nje na i pisala joj predavanja na dlan. Helen je odlično savladavala gradivo i sa devetnaest je upisala književnost i istoriju na Koledžu Redklif (Radcliffe College).
Na fakultetu je napisala knjigu “Priča o mom životu“. Postala je poznata i proputovala je svet kao simbol ljudi s posebnim potrebama koji uspevaju da ih prevaziđu. Objavila je još nekoliko knjiga. Pokušala je da uči da govori, ali nažalost, nikada nije u tome uspela; zvuke koje je proizvodila samo su En i članovi porodice uspevali da razumeju. Diplomirala je 1904. godine i postala prva gluvonema osoba sa diplomom ikada. Godine 1909, pod uticajem Džona Mejsija, supruga njene učiteljice, učlanila se u Socijalističku partiju Masačusetsa.
Helen Keler u mladosti
Helen Keler postala je svetski poznata govornica – njene govore “prevodila” je En Saliven, rečenicu po rečenicu. Bila je pacifista, govorila o ljudima sa posebnim potrebama, bila je radikalni socijalista i podržavala kontrolu rađanja. Sa Džordžom Keslerom (George Kessler) osnovala je organizaciju Helen Keller International, posvećenu istraživanjima vida, zdravlja i ishrane. Putovala je u 39 zemalja i upoznala 12 američkih predsednika. Kao član Socijalističke partije aktivno je podržavala radničku klasu.
Na osnovu njene priče snimljen je film “The Unconquered“ 1953. godine, i osvojio je Oskara za najbolji dokumentarac. Četiri godine kasnije pojavila se TV serija “The Miracle Worker“, drama o prvim uspesima En Saliven sa Helen; 1959. godine pretvorena je u predstavu na Brodveju, a 1962. godine film, gde su glumice u ulogama Helen i En obe dobile Oskara.
Helen Keler čita sa usana predsednika Ajzenhauera
Helen je 1961. godine preživela nekoliko srčanih udara, i povukla se iz javnog života. Ipak, dobila je Predsedničku medalju slobode 1964. godine – najviše američko odlikovanje za civile. Umrla je 1968. godine u snu, i sahranjena je pored ranije preminule En Saliven.
Tihana Smiljanić voli duge razgovore sa svojim prijateljima, koji je vide kao mešavinu Hermione Grendžer i Keri Bredšo, zaljubljenu u ljubav, kao nekoga ko svet vidi u tufnama, a u njemu voli kafu, putovanja, Beograd, Istraživačku stanicu Petnica i somborsku zelenu pijacu.
