Prethodne tekstove iz serijala “Ljudi koji su pomerali granice” možete pronaći ovde.
Deda mi je jednom rekao: “Postoje dva tipa ljudi: oni koji delaju i oni koji uzimaju zaslugu. Rekao mi je da se potrudim da budem u prvoj grupi. Tamo je mnogo manja konkurencija.”
Indira Gandi (इंदिरा प्रियदर्शिनी गांधी, Indira Gandhi) poslušala je savet i rečima pretpostavila dela. Zahvaljujući jasnoj viziji o izgradnji i upravljanju nezavisnom Indijom, postala je prva žena premijer, ali i jedna od najuticajnijih političkih figura dvadesetog veka.
Rođena 19. novembra 1917. godine kao jedino dete Džavaharlala (जवाहरलाल नेहरू, Jawaharlal) i Kamale (Kamala Nehru) Nehrua, Indira je još kao mala osetila posledice aktivnog učešća roditelja u borbi za nezavisnost. Sa jedne strane to je značilo pregršt ideja i ambicija koje su izgradile njen karakter, a sa druge nestabilnost i strah. Otac je često bio zatvaran zbog suprotstavljanja britanskoj dominaciji, ali odsutnost je nadoknadio pismima i tako ostvario snažnu vezu koja je odolevala svim izazovima. U isto vreme majka se borila protiv tuberkuloze. Nakon njene smrti 1936. godine, školovanje započeto u Bengalu nastavila je na Oksfordu. Proširenog obrazovanja ali istih stavova, Indira se učlanila u Kongresnu partiju i podržala viziju svoga oca.
Mlada Indira Nehru i Mahatma Gandi tokom jednog od svojih postova
1941. vratila se u zemlju, zanemarila neodobravanje na koje je naišla i 1942. godine udala se za Feroza Gandija (फिरोज जहाँगीर गांधी, Feroze Gandhi), novinara i prijatelja iz detinjstva koji je takođe bio član partije. “Niko nije bio za taj brak, niko”, izjavila je kasnije. Razdvajali su ih i vera i socijalni status. Ona je bila hindus, a on Pars, što je značilo “da se tome protivila cela Indija”. Feroz je preminuo nekoliko godina kasnije. Iza njega su ostali sinovi Radživ (राजीव रत्ना गांधी, Rajiv) i Sandžaj (संजय गाँधी, Sanjay).
Indira je bila prva žena premijer i jedna od ključnih političkih ličnosti XX veka
1947. započinju velike promene. Indija se oslobodila vlasti Velike Britanije i izborila za nezavisnost. Iako je samostalnost mirisala na slobodu, mir nije došao kao prilog. Nesuglasice među pripadnicima različitih religija pojačavale su se i, da bi se država očuvala, bilo je potrebno kontrolisati ih. Mesto prvog premijera dobio je Indirin otac, a ona ulogu njegovog savetnika i pratioca na mnogim putovanjima. Vrata politike bila su joj otvorena.
Nakon Džavaharlalove smrti 1964, naslednik, Lal Bahadur Šastri ( लालबहादुर शास्त्री, Lal Bahadur Shastri), pepoznao je Indirinu vrednost i postavio je za ministarku informacija i portparola u vladi. Iako zvuči skromno, za zemlju kao što je Indija, sa velikim procentom nepismenih ljudi, radio i televizija imali su značajnu ulogu u prenošenju informacija, pa je smanjenje cenzure bio veliki korak napred.
1966. premijer je iznenada umro i predloženo je da ga Indira privremeno zameni, najviše zato što se smatralo da će njome biti lako upravljati. Ipak, na izborima sledeće godine, narod je, ukazavši joj poverenje, potvrdio ispravnost odluke. Priča se ponovila i 1971. i Indira, koja je tada bila na čelu stranke, odnela je ubedljivu pobedu.
Usudila se da menja stvari kao niko pre nje
Preokret se dogodio 1975. kada je optužena za neprincipijelno vođenje kampanje. Čelična lejdi Indije opravdala je svoj nadimak i negirala krivicu videći u tom potezu želju njenih neistomišljenika da je smaknu sa vlasti. Nepopularna i, možda isuviše, stroga odluka koja je usledila bila je uvođenje vanrednog stanja koje je drastično smanjilo slobodu naroda, već naviknutog na demokratiju. Nakon što je skinuta mrlja sa njenog imena, ukinute su stroge mere, ali nezadovoljstvo stanovništva nije nestalo. Smetao im je sve oštriji nadzor, nametnut, kako su oni smatrali, od strane neiskusnog Sandžaja, očigledno pripremanog da preuzme vlast. Želeći da potvrdi da je njena partija i dalje na tronu, 1977. godine Indira je raspisala izbore, ali nije dobila očekivani rezultat. Tek u januaru 1980. vratila se na vlast i na njoj ostala sve do 1984. U međuvremenu je Sandžaj stradao u avionskoj nesreći i majka je pažnju usmerila na Radživa, do tada nezainteresovanog za politiku. Gušenje pobune Sika koji su želeli da se odvoje i slanje vojnika u njihov sveti Zlatni hram bila je njena poslednja velika odluka.
“Čak i ako bih umrla služeći narodu, bila bih na to ponosna. Svaka kap moje krvi… pomoći će ovom narodu da raste, očvrsne i bude dinamičan.”
Žrtva je prinesena 31. oktobra 1984. godine. U vrtu ispred rezidencije u Nju Delhiju, Indira Gandi ubijena je od strane svojih telohranitelja. Bila je to osveta za juriš na Zlatni hram u Amritsaru. Sahrani je prisustvovao celukopan svetski politički vrh, a nakon poslednjeg pozdrava, usledio je pokolj Sika. Radživ Gandi, njen stariji sin, kasnije izabran za premijera, na to je rekao: “Kada veliko drvo padne, zemlja se zatrese.” Poruka je poslata, ali jedini odgovor bilo je još nasilja. 1991. tragedije se nastavljaju i Radživ strada od podmetnute bombe.
Kako zauzimanje bilo kog stava nužno znači obrazovanje tabora “za” i “protiv”, tako je i njen rad upoznao i pohvale i osude. Ipak, kao premijer, Indira Gandi se usudila da menja stvari i preuzme odgovornost. Pokrenula je privredu i uvela Indiju u trku za zemlju sa najbržim ekonomskim rastom. Odrasla je u bogatoj porodici, ali je dobro poznavala probleme siromašnih. Tražila je način da poboljša život svoga naroda i, iako je trebalo da, kao pojedinac kome je prioritet sopstvena sreća, iznad svega stavi ulogu majke i supruge, ona je najpre bila vođa.
Vesna Marić ima pregršt razloga da veruje da je u prošlom životu bila mačka: kotrljavo R, dečiju radoznalost, sindrom “noćno ludilo”, sposobnost da se uvek dočeka na noge, obaveznu dnevnu dremku, pa čak i kandže. Zato se uvek nasmeje kada je neko nazove kučkom. I, kao što je rekla Colette: “Ne postoje obične mačke”.
