Žan Pol Sartr (Jean Paul Sartre), francuski mislilac 20. veka, uvek je bio u potrazi za istinom ili istinama, iako su se one u njemu i van njega menjale. “Budi prijatelj istine do mučeništva, ali ne budi njen zaštitnik do netrpeljivosti.”
“U ljubavi - jedan i jedan su jedan”
Rođen je u Parizu, 21. juna 1905. godine. Tu je studirao i doktorirao filozofiju 1929. godine. Tih godina se upoznaje sa Simon de Bovoar (Simone de Beauvoir), koja je studirala na Sorboni. Oni postaju nerazdvojni tokom celog života, isprepletani životnim filozofijama i uticajima, kako međusobno, tako i na ostatak sveta. Njihova veza nije bila nimalo konvencionalna. Naime, njih dvoje se nikada nisu venčali, niti živeli zajedno. Veza im, takođe, nije bila monogamna, što samo govori koliko su bili dalekosežni, pogotovo u vremenu u kom su živeli. Posle Avra, gde je bio profesor filozofije, odlazi u Nemačku gde je izučavao Husrela (Edmund Husserl) i Hajdegera (Martin Heidegger).
Nakon povratka u Avr objavljuje filozofske eseje “Transcendencija Ega”, “Imaginacija”, “Skica teorije emocija”, putem kojih u Francusku donosi obrise nemačke fenomenologije i egzistencijalizma. Za vreme Drugog svetskog rata biva zarobljen devet meseci u nemačkom zatvoru. U tom periodu čita Hajdegera, koji će na njega ostaviti veliki uticaj, ali takođe i na njegove eseje o fenomenologiji ontologije. Zbog lošeg zdravlja puštaju ga 1941. godine. “Postoje samo dve vrste ljudi sa kojima ne mogu da izađem na kraj: to su oni koji sve znaju i oni koji ništa ne znaju. Zbog toga, nekima se može pomoći samo ako im se ne pomaže”. Dela koja je započeo u kasarni, završava po povratku u Pariz i objavljuje ih 1943. godine. Ta dela su njegova najznačajnija: “Biće i ništavilo”, koje govori o podeljenom svetu između kapitalizma i komunizma, i dramu “Muve”. Iz tog perioda poznata su druženja sa Kamijem (Albert Camus) i Merloom-Pontijem (Maurice Merleau-Ponty) sa kojim osniva grupu “Socijalizam i sloboda” i pridružuje se pokretu otpora.
Jedno vreme je bio priklonjen komunistima, međutim, vrlo brzo odustaje od takve ideje. Protivio se sovjetskoj intervenciji u Mađarskoj, ratovima u Vijetnamu i Alžiru. Bio je jedan od retkih intelektualaca koji je obišao komunističke zemlje: Sovjetski Savez, Kinu, Jugoslaviju i Kubu. U poseti Kubi 1960. godine upoznaje Če Gevaru (Che Guevara) i postaje oduševljen njime. Nakon Gevarine smrti, Sartr o njemu kaže: “Nije bio samo intelektualac, već i najkompleksnije i najpotpunije ljudsko biće našeg vremena. Živeo je za svoje reči.”
“Ako si usamljen kada si sam, onda nisi u dobrom društvu”
Sartrova književnost je obuhvaćena esejima, romanima i dramama. Njegovi pozorišni komadi: “Iza zatvorenih vrata”, “Prljave ruke”, “Đavo i Gospod” su stekli svetsku slavu. Njegove drame se odnose na, kako je on zvao, angažovanu umetnost i angažovano pozorište. On smatra da pozorište ne prikazuje univerzalnu ljudsku prirodu, već univerzalne situacije u kojima se čovek nalazi. Za njega je pozorište, pozorište situacije. Sartrovi junaci mnogo govore i raspravljaju jer je za njega sama reč čin.
Čitajući njegova dela, bilo ona književna ili filozofska, ona nas ne stavljaju pred svršen čin, jer on kao takav ne postoji. Sartr kroz svoja dela povezuje pojedince i klase i takav primer ćete najbolje uočiti u delu “Kritika dijalektičkog uma”. On u tom delu nastoji da poveže marksizam i egzistencijalizam, jer po njemu dijalektika ima prvenstveno istorijski i antropološki smisao. Genijalnost njegovog uma htele su da nagrade različite institucije, kao što su Legija časti i Nobelov komitet, međutim on ih je odbio. Samim tim, bio je prvi koji je odbio Nobelovu nagradu 1964. godine. Naime, on je poslao pismo u kome kazuje da želi da ga izuzmu iz izbora, međutim, to pismo nije stiglo do komiteta i on je morao da odbije nagradu. “Razlozi zbog kojih se odričem nagrade ne odnose se ni na Švedsku akademiju, ni na samu Nobelovu nagradu… Uvek sam odbijao službena priznanja. Pisac koji zauzima stanovišta politička, društvena ili književna, treba da deluje samo pomoću sredstava koja su mu svojstvena, to jest pomoću pisane reči. Pisac, dakle, treba da odbije da ga pretvore u instituciju…”
“Iskustva su najbolja škola. Samo je školarina jako skupa”
Njegova dela će zauvek ostati upamćena jer se nikada nije pretvorio u određenu instituciju i govorio u njeno ime. Govorio je u svoje ime i samim tim, njegova misao je za buduće naraštaje postala institucionalizovana. Žan Pol Sartr je umro u Parizu, 15. aprila 1980. godine.
Prethodne tekstove iz serijala “Ljudi koji su pomerali granice” možete pronaći ovde.
Izvori fotografija: pulse.sm-
Sofija Balja nema želju ni da prikaže, ni da zapanji, ni da ubedi. Tekstovi će to učiniti.
