Prva Srpkinja koja je postala doktor nauka i univerzitetski profesor, filozofkinja Ksenija Atanasijević, zalagala se da žene postanu ravnopravni članovi društva. Celog života je bila osporavana, pa je i oterana sa Beogradskog univerziteta i gurnuta u zaborav, da bi tek pre nekoliko godina počela da dobija zasluženo priznanje.
Ksenija Atanasijević (1894-1981) bila je i prva srpska feministkinja
Rođena je 5. februara 1894. godine u Beogradu. Bila je šesto dete lekara Svetozara Atanasijevića, upravnika Opšte bolnice, i Jelene, žene iz ugledne svešteničke porodice. Majka joj je umrla na porođaju, a sa 12 godina izgubila je i oca, pa je brigu o njoj preuzela maćeha Sofija Atanasijević, nastavnica Više ženske škole, koja je imala veliki uticaj na Kseniju i njenu ljubav prema nauci i književnosti. U detinjstvu i ranoj mladosti družila se sa komšijama, pesnikom Rastkom Petrovićem i njegovom sestrom, slikarkom Nadeždom Petrović.
Posle završene gimnazije, upisala je studije filozofije i klasičnih jezika na Beogradskom univerzitetu. Profesor joj je bio slavni filozof Branislav Petronijević, koji je bio ozloglašen po tome što su studenti na njegovim predavanjima padali od iscrpljenosti i što je bio nemilosrdan prema svima koje je smatrao intelektualno inferiornim. Ksenija je ipak uspela da se pred profesorom dokaže, pa ju je on nezvanično proglasio svojom naslednicom. Ovo je izazvalo gnev čaršije, koja nije mogla da podnese ideju da jedna žena može pameću i talentom da postigne uspeh za koji mnogi muškarci nisu bili sposobni, pa je Ksenija postala predmet zlobnih ogovaranja.
Portret Ksenije Atanasijević, rad Nadežde Petrović
Pošto je diplomirala, usavršavala se u Parizu i Ženevi. Sa 28 godina odbranila je doktorski rad o Đordanu Brunu (Giordano Bruno). Taj dan u prepunom amfiteatru Filozofskog fakulteta pamti se, ne samo po tome što se profesor Petronijević potrudio da joj oteža postavljajući joj pitanja iz više matematike, i po tome što je Ksenija uspešno odgovorila na svako od tih pitanja, već i po nezgrapnim “komplimentima” nekih uglednih profesora da možda sa njenim “hormonima” nije sve u redu, tj. da je “pametna kao muško”.
Čaršija je u međuvremenu bila opsednuta tračevima o njenom ljubavnom životu. Najpre su nagađali da je bila u ljubavnoj vezi sa Petronijevićem, a kada su njeni odnosi sa nekadašnjim mentorom zahladneli zbog razmimoilaženja u filozofskim shvatanjima, započeli su još “pikantniji” trač o njenoj navodnoj vezi sa najboljom prijateljicom Zorom Stanković. Na kraju im je ipak sama Ksenija dala povoda za tračarenje, kada se zaljubila u oženjenog lekara Milana Markovića. Žuta štampa joj ovo nije oprostila, ni pošto se Marković razveo i oženio Ksenijom.
Branislav Petronijević (1875-1954), slavni filozof, naučnik i akademik
Na Beogradskom univerzitetu godinu dana se raspravljalo da li da joj se da mesto docenta za predmet Istorija klasične filozofije. Bez obzira na zvanična opravdanja, pravi razlog je bio njen pol. Razgnevljeni profesor Miloš Trivunac na sednicima je govorio: “Ima krajeva u Srbiji gde žene ljube u ruku mlađe muškarce, a vi hoćete da date katedru docenta jednoj mladoj devojci!” Konačno je postala prva žena koja je dobila univerzitetsku katedru u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Neke kolege su je toplo primile, neki su joj se izvinjavali zbog ranijeg protivljenja njenom postavljanju, a etnolog Tihomir Đorđević upozorio ju je na ono što je čeka rečima: “Čestitam, gospođice, ušli ste u pakao”.
Godine 1928. dobila je mesto vanrednog profesora, ali je jedan od njenih kolega, Nikola Popović, postao pokretač kampanje da se Ksenija Atanasijević ukloni sa Univerziteta, a penzionisani Petronijević stavio se na njegovu stranu. Usledile su fabrikovane optužbe za plagijat koje je lansirao arheolog Miloje Vasić. Nije bilo dokaza, pa nisu mogli da je uklone sa Univerziteta, ali je ovo bilo dovoljno da Univerzitetsko veće poništi njen izbor za vanrednog profesora. Kada je 1936. godine njen izbor ponovo došao na dnevni red Saveta Univerziteta, ponovo je odbijena sa objašnjenjem da je problem u njenim “moralnim kvalifikacijama” – u tome što se nedovoljno učtivo obraća nekim kolegama i slično. Mnogi ugledni intelektualci javno su osudili ovaj postupak Univerziteta, ali sama Ksenija više nije bila u stanju da izdrži neprekidni pritisak koji je trpela, pa je 1936. dala ostavku. Ironijom sudbine, iste godine je “Enciklopedija Britanika” uvrstila njen doktorski rad u relevantnu literaturu o Đordanu Brunu.
Spomen ploča, koju su 8. marta 2012. “Žene u crnom” postavile na nekadašnju kuću Ksenije Atanasijević
Posle odlaska sa Univerziteta, bila je bez posla. Kada je počeo Drugi svetski rat, dobila je posao u Ministarstvu prosvete i kasnije u Univerzitetskoj i Narodnoj biblioteci. Pre rata je javno istupala protiv nacizma i antisemitizma, pa ju je za vreme okupacije hapsio Gestapo, a 1941. je odbila da potpiše “Apel srpskom narodu” u kome je grupa beogradskih intelektualaca osudila komunistički ustanak. Međutim, to nije sprečilo nove komunističke vlasti da je posle rata uhapse, a jedan od njenih bivših kolega, Dušan Nedeljković, koji je postao dekan Filozofskog fakulteta i predsednik Komisije za ratne zločine, tražio je za nju smrtnu kaznu. Na kraju je puštena iz zatvora uz gubitak građanskih prava, a njene knjige su zabranjene.
Nastavila je anonimno da radi i priprema treći tom svog životnog dela “Filozofski fragmenti”, ali je taj rukopis, nažalost, izgubljen. Do 1978. držala je predavanja na Kolarčevom univerzitetu. Iako je dobijala pozive da predaje u SAD-u, ostala je u Srbiji, gde je umrla 1981. u 88. godini. Nije imala potomaka, pa je njena porodična grobnica prekopana i uništena krajem osamdesetih, a zemljište prodato novim vlasnicima.
Bilbord sa likom Ksenije Atanasijević, postavljen u Ruzveltovoj ulici - kao deo kampanje posvećene znamenitim ženama srpske istorije
Objavila je preko 400 radova iz istorije filozofije, etike, estetike, istorije književnosti, feminizma i društvene kritike i prevela nekoliko kapitalnih dela evropske filozofije na srpski. Glavna tema njenih radova je zlo u pojedincu i društvu – tema o kojoj je sama imala prilike mnogo da nauči.
Izvori fotografija: livano85.blogspot.com, rts.rs, commons.wikimedia.org, branislavpetronijevic.files.wordpress.com, roamingreporters.net
Prethodne tekstove iz serijala “Ljudi koji su pomerali granice” možete pronaći ovde.
Ivana Cvetanović je zavisnica od instant kafe, Interneta i MP3 plejera. U večitom je ratu sa vremenom; zamenjuje dan za noć, kao klinka je bila starmala, a kao odrasla je večita tinejdžerka.
