Prethodne tekstove iz serijala “Ljudi koji su pomerali granice” možete pročitati ovde.
Iako je otac bio pored nje, Lili (Lillie Hitchcock Coit) je drhtala od straha. Slušala je već o razornim požarima koji su umeli da progutaju cele četvrti u roku od samo nekoliko sati. Stotinu puta ranije, šćućurena u nekom ćošku stana, osluškujući vatrogasna zvona, pokušavala je da odgonetne koliko daleko je opasnost. Ovoga puta, međutim, zvonjava je bila jača nego ikada pre i dolazila je sa svih strana. Pogledala je u oca, ali čak i on, ratni veteran, bio je vidno uznemiren. Pokušao je da je smiri: “Ne brini, sigurni smo ovde u hotelu.” Ipak, dok je to izgovarao, glas mu je podrhtavao. Zaplakala je.
Tog zimskog dana 1851. godine, kada su vatrogasci obučeni u crvene košulje, noseći na glavama šlemove sa velikim brojem pet, razvalili vrata stana i nju i oca odveli na sigurno, osmogodišnja Lili prestala je da se plaši vatre. Bila je uverena da će oni, njeni heroji, uvek biti tu. Čuvaće je. Obećala je sebi, čuvaće i ona njih.
Uselili su se u kuću, nedaleko od izgorelog hotela. Otac je deo prizemlja iskoristio za svoju ordinaciju, a majka je ostatak iskoristila da napravi salon nalik onom koji su imali u staroj kući u Vest Pointu. Lili je dobila malu sobu na spratu. Najbolje od svega, znala je, bilo je to što su u susedstvu bile prostorije dobrovoljnog vatrogasnog društva “Nikerboker 5” (Knickerbocker 5).
Cisterna poput one kojom su Nikerbokeri gasili požare
Požari su bili česti tih godina u San Francisku i Lili je grabila svaku priliku da vidi hrabre Nikerbokere u borbi sa vatrom. Odrastala je maštajući da jednog dana postane jedna od njih. Napokon, sedam godina pošto su je spasili, Lili je dobila priliku da im se oduži. Vraćajući se iz škole, naišla je na Nikerbokere kako vuku cisternu za gašenje. Bilo ih je malo, a vatra je gorela visoko na brdu. Ne časeći časa, pritrčala im je, uzela jedan od kanapa i povikala: “Hajde, ljudi! Svi vucite i uspećemo!” I uspeli su. Od tog dana, niko je više nije mogao zaustaviti kad bi se čuo alarm za požar. Bila je uvek među prvima u stanici odakle su Nikerbokeri kretali u spasilačke akcije. Pa ipak, oni su je i dalje čuvali od vatre, nisu joj dozvoljavali da se previše približava opasnosti već su je puštali da ih bodri sa sigurne udaljenosti. Postala je njihova maskota i ponos: Fajerbel Lili (Firebelle Lillie). Trećeg oktobra 1863. godine proglasili su je počasnim članom svog društva. Tom prilikom dodelili su joj zlatnu značku sa uklesanim brojem pet. Lili je ovo odlikovanje sa ponosom nosila do kraja svog života.
Vremenom, izgubila je naviku da prati cisternu, ali njene veze sa Nikerbokerima ostale su jednako jake kao pre. Kad god bi se neki član društva razboleo, Lili je bila ta koja je obezbeđivala bolesničku negu. Tokom građanskog rata u Americi (1861–1865) često je putovala u Evropu i na Orijent. Bila je rado viđen gost na dvorovima Napoleona III i indijskog maharadže. Napokon, vrativši se posle rata u Kaliforniju, donela je sa sobom zavidnu kolekciju umetnina, među kojima su bili i vredni pokloni vladajućih porodica. Malo je reći da je ova kolekcija izazvala senzaciju u ondašnjem San Francisku. Međutim, nenaviknuta na salonsku atmosferu u kojoj su živeli buržuji iz njene okoline, Lili je svojim ponašanjem počela da sablažnjava okolinu. Pušila je tompuse i oblačila se kao muško da bi mogla da ide na kockarske seanse. Jednom je čak organizovala bokserski meč u svojoj hotelskoj sobi. Rado je išla u lov. Nakon udaje za brokera Hauarda Koita (Howard Coit) postala je još bogatija nego što je bila. Ipak, nikada se nije odrekla svog ekscentričnog načina života.
Jednako dobro osećala se u balskoj haljini i u lovačkom odelu
Umrla je 1929. godine ostavivši San Francisku trećinu svog imetka sa željom da se taj novac potroši na “ulepšavanje grada koji je oduvek volela”. Gradski oci svečano su 8. oktobra 1933. godine otvorili toranj Koit (Coit Tower) finansiran ovim novcem. Do danas, toranj je ostao jedna od najupečatljivijih građevina San Franciska, koja dominira gradom kao što je nekada i “Vatrena lepotica Lili”.
Željko Marjanović U konstantnoj potrazi za Nedođijom, večiti dečak, sanjar, optimista. Nepokolebljivo uveren da će osmeh spasiti svet.
