Svi smo čuli za njega, svi smo ga videli na nekoj od mnogobrojnih slika ili na nekoj od statua, bista i ostalih umetničkih dela. Takođe, svi znaju da je on jedan od “onih velikih ljudi“ kojima se svi dive, ali stvarno verujem da mnogo ljudi ne zna šta je u stvari taj mali smešni čovek uradio za svoju zemlju i čovečanstvo.
Krenimo od početka, tj. rođenja. U Porbandaru, u oblasti Mumbaija (nekadašnjeg Bombaja), 2. oktobra 1869. godine rođen je Mohandas Karamčand Gandi (Mohandas Karamchand Gandhi) kao dete Putlibai, četvrte žene Karamčanda Gandija. Prethodne tri žene su mu umrle na porođaju. Još od malena, Gandi je kroz samu porodicu i njihova verovanja naučio mnogo stvari koje će kasnije obeležiti njegov život, kao što su vegeterijanstvo, post koji vodi do samopročišćenja, tolerancija ljudi druge vere i religije kao i pomaganje siromašnima. Da je od malih nogu bio “napredan“ pokazuje i njegov rani brak, koji je naravno po tadašnjim običajima bio ugovoren. Oženio se sa 13 godina za godinu dana stariju Kasturbai Makhanji, poznatiju kao Ba. Njegova životna saputnica igraće veoma bitnu ulogu u njegovom životu. Sam Gandi je za svoje venčanje rekao da je to dan koga se seća rado jer su bili deca, nisu razumeli šta je to, ali su videli priliku da se obuku drugačije, jedu slatkiše i igraju se sa rođacima. Posle dve godine braka rodilo se prvo dete, ali je umrlo posle nekoliko dana, a nakon njega rodilo se još njih četvoro, svo četvoro sinovi. Nakon rođenja prvog sina, 1888. godine, Gandi putuje u London gde završava studije prava. Posle studija vraća se u rodnu Indiju i pokušava sa advokatskom praksom, međutim ne uspeva u tome i zatvara firmu. Prijavio se za nastavnika u školi, ali su ga odbili, a onda je pokušao još nekoliko poslova, ali jednostavno nije išlo. Tako je na kraju oberučke prihvatio ponudu indijske kompanije Dada Abdulla & Co. i otputovao u koloniju Natal (Južnoafrička Republika), koja je tada bila pod britanskom vlašću.
Mnogi misle da je Gandi počeo svoju borbu u Indiji, ali to se desilo odmah nakon dolaska u Natal. Naime, nakon dolaska, u toku putovanja vozom, Gandi je izbačen iz voza od strane konduktera jer je odbio da pređe iz prve klase u treću, koja je bila namenjena ”obojenima”, iako je imao validnu kartu za prvu klasu. Odmah zatim je bio prebijen od vozača poštanske kočije jer nije hteo da ustupi mesto putnicima iz Evrope. Videvši kakva diskriminacija vlada, kako prema indijskom stanovništvu kolonije, tako i prema crnačkom, Gandi kreće da razmišlja o položaju svog naroda u okviru britanske imperije. Suočen sa predrasudama, nepravdom i netolerancijom, on rešava da krene u borbu sa celom imperijom, i ta njegova odluka predstavlja prekretnicu u njegovom životu. On osniva ”Indijski kongres Natala” i u toku sledećih sedam godina radi zajedno sa svim Indijcima na sticanju prava. Mnogo Indijaca je tokom tih sedam godina uhapšeno, ubijeno i prebijeno od strane britanskih vlasti, ali ih to nije sprečilo. Sama kampanja koju su pokrenuli imala je veliki odjek u medijima, tako da su se posle dugogodišnje isrpljujuće borbe uspeli da izdejstvuju pregovore na kojima su njihove ideje konačno zaživele. Tokom te borbe koristili su princip satjagraha (satyagraha), odnosno koncept pričanja samo istine i miroljubivog otpora. Gandi je ceo koncept mira, istine i miroljubivog otpora smislio zahvaljujući korenima koje je vukao iz svoje vere.
Nakon uspeha u Južnoafričkoj Republici, Gandi se vraća u Indiju. Samim dolaskom on nastavlja borbu za prava Indijaca i za konačno oslobođenje od britanske vlasti. Sama borba je bila dugotrajna i trajala je skoro tri decenije, tako da ću izvući najvažnije detalje. Jedan od njih je situacija u Čamparanu i Kedi (Champaran, Kheda). Naime, britanski vlastodršci su nametnuli stanovništvu proizvodnju biljke indigo, kao i drugih biljaka koje su donosile zaradu, tako da lokalno stanovništvo nije moglo da gaji biljke koje koriste za ishranu. Samim tim, mnogo ljudi je bilo u potpunoj bedi, skroz gladno i bolesno. Mnogi su se odali alkoholu. O novcu i lekovima nema potrebe govoriti, jer ih nije ni bilo. Tada Gandi uvodi ašram (ashram), ili duhovno pročišćenje. Organizuje odrede dobrovoljaca koji pomažu ljudima, donose im hranu, leče ih, leče od alkoholozma, vraćaju ih u veru. Nakon toga, gradi dosta bolnica i škola. Sve ovo se dešavalo krajem Prvog svetskog rata, 1918. godine. Pomažući ljudima, on postaje njihov lider, zaštitnik, idol. Njegov najveći uspeh u ovom pohodu je taj da nakon što je uhapšen pod optužbom za podsticanje neposlušnosti, i osuđen na progon iz te oblasti Indije, hiljade i hiljade ljudi se skupilo i protestvovalo dok nije oslobođen. Tolikom energijom naroda uspeva da se izbori za smanjenje poreza i za oslobođenje naroda od proizvodnje za vlasnike zemlje dok ne prođe glad i loša situacija u kojoj su bili. Sve to mu daje neverovatnu moć i u ime naroda on uspeva da u pregovoru sa britanskim vlastima izbori zaustavljanje prikupljanja poreza i oslobađanje svih zatvorenika. Sve ovo ga čini veoma poznatim i priznatim u Indiji.
U saradnji sa Indijskim nacionalnim kongresom, on kreće u propagandu bojkota svega britanskog. Tako svi Indijci polako prestaju da koriste britanski tekstil, namirnice, i ostalu robu, i okreću se tradicionalnim vrednostima. Na ovaj način, Gandi stvara tihi bojkot, i jednostavno na miran način pokazuje Britancima da ih Indija više ne želi. Sve je išlo dobro dok nije došlo do incidenta u gradu Čauri Čaura (Chauri Chaura), kada je policija pretukla demonstrante, a onda su oni uzvratili napadom na policiju. Incident je jednostavno naterao Gandija da opozove te tihe proteste. On sam je zbog podstrekivanja neposlušnosti proveo šest godina u zatvoru, a još 15,000 Indijaca je zatvoreno zbog toga.
Marš soli je sledeća važna stvar. Naime, od britanskih vlasti se preko Indijskog nacionalnog kongresa tražilo da prizna Indiju kao samostalnu, ili će se suočiti sa još jednim talasom neposlušnosti. Kako odgovora nije bilo, sem da su povećane takse, najviše na so, Indijci su reagovali tako što su podigli zastavu Indije 31. decembra 1929. u Lahoreu. 26. januara sledeće godine sastanak Indijskog nacionalnog kongresa je održan u istom mesu, i do danas se taj dan slavi kao indijski Dan nezavisnosti. Nakon toga, kao vid protesta zbog povećanja cene soli, Gandi kreće na 388km dug marš od Ahmedabada do Dandija kako bi od morske vode pravio so. Usput mu se pridružuju pristalice, i čine najmasovniji pokret ikada. Na obalama okeana desetine hiljada ljudi je pravilo so. Ovo se naravno nije dopalo Britancima, koji su žustro reagovali i uhapsili čak 60,000 ljudi. Kao rezultat toga, Gandi je opet u pregovorima uspeo da oslobodi političke zatvorenike u zamenu za prestanak protesta.
Do kraja života borio se za oslobođenje Indije, a do toga se i došlo 14. i 15. avgusta 1947. godine kada je donešen Akt o nezavisnosti Indije kojom je ona podeljena na muslimanski Pakistan i hinduističku Indiju. Gandi je ubijen 30. januara 1948. od strane hinduističkih fanatika. Ostaće zauvek upamćen kao borac za slobodu koji je svojom filozofijom i principima, a ne oružjem, uspeo da se izbori za slobodu svoje zemlje, i da pokaže svetu da se na miroljubiv način mnoge stvari rešavaju. Od strane svojih sunarodnika dobio je nadimke Bapu, što znači otac, kao i Mahatma – velika duša – koju je dobio od poznatog indijskog pisca Rabindranata Tagorea (Rabindranath Tagore). Ostaće upamćen i po svojim čuvenim izjavama: ”Budi promena koju želiš da vidiš u svetu.” i ”Živite kao da ćete umreti sutra. Učite kao da ćete živeti zauvek.” koje i danas inspirišu hiljade ljudi širom sveta.
Nikola Jovanović – Jamais content. Res, non verba. Ko želi – nađe način, ko ne želi – nađe izgovor. Čaša je uvek do pola puna. Granice su tamo gde ih mi sami postavimo. Dovoljno lud da menja svet, dovoljno inspirativan da ga i drugi prate. Ko zna zašto je to dobro.
