Nekada davno, u jednoj dalekoj zemlji, svet je izgledao kao šahovska tabla. Sa jedne strane bele, sa druge crne figure, a pobeđivali su uvek jedni te isti – beli. Crni kao da nisu postojali. Crni su bili izolovani. Crni su, ne svojom voljom, bili prinuđeni da žive u nekom svom paralelnom svetu kom beli nisu imali pristup. Crni su imali svoje škole, svoja mesta u pozorištu, koja su, baš kao i u javnom prevozu, bila odvojena od mesta koja su kao po nekom svetom, nepisanom pravilu, pripadala belima. Jednom čoveku se to uopšte nije svidelo, naravno, ne samo njemu, ali je on jedini imao volju i želju da se suprotstavi takvom sistemu vrednosti koji je u čoveku ubijao ono najbitnije, ono najvrednije, a to je dostojanstvo. Jedan čovek je sanjao drugačiju Ameriku, i uspeo, iako ga je to koštalo života, da ostvari svoj najveći san.
XX vek ostaće upamćen po mnogobrojnim mitovima, ljudima koji su svojim delima promenili tok istorije pomerivši do tada postojeće granice koje su delile ljude na ove i one, dobre i zle, a jedan od njih je svakako čuveni američki nobelovac. Životna priča Majkla Kinga (Michael King), kog čovečanstvo ipak poznaje pod imenom Martin Luter King Mlađi (Martin Luther King Jr), počinje davne 1929. godine, u mestu Atlanta u južnoj američkoj državi Džordžiji, gde je rođen 14. januara. Otac mu je bio baptistički sveštenik, po kojem je i dobio ime, dok mu je majka, Alberta Vilijams King (Alberta Williams King), takođe ćerka sveštenika, bila učiteljica. Martin odrasta u jednoj dobrostojećoj porodici uz stariju sestru Vili Kristinu (Willie Christine) i mlađeg brata Alfreda Danijela (Alfred Daniel). Iako su se njegovi roditelji trudili da ga sačuvaju od spoljašnjeg uticaja, Martin Luter je već u ranoj mladosti imao priliku da se identifikuje sa sudbinom svojih crnačkih sunarodnika. Tada, njegova porodica živela je u Oburn aveniji, poznatijoj kao “Crni raj“, u kojoj su stanovali “buržuji” ili, kako su ih zvali, “izabranici niže rase“.
Godine 1948. Martin se seli u Čester, grad u Pensilvaniji, gde će studirati teologiju. Zahvaljujući roditeljima, steći će visoko obrazovanje koje je u ono doba bilo dostupno samo malom broju Afroamerikanaca. Pokazavši se kao odličan student, dobija stipendiju koja će mu omogućiti da upiše doktorske studije u Čikagu. Tamo će upoznati i svoju buduću suprugu, Koretu Skot (Coretta Scott), sa kojom će se venčati 1953. Po završetku studija, kada mu je bilo samo 25 godina, iako mu je bila ponuđena karijera na Univerzitetu, Martin odlučuje da preuzme službu sveštenika u Montgomeriju, u Alabami. Već iduće 1955, King, koji se do tada bavio pacifizmom samo teoretski, biva prinuđen da pokaže svoje znanje i u praksi za vreme spontanog bojkota gradskih autobusa. Obeshrabreni crnci nisu više bili spremni da trpe šikaniranje belaca. Odbijali su da sede na sedištima samo u zadnjem delu autubusa i da sedišta, kada su sva ostala bila zauzeta, oslobode za belce. Tako je pastor King, koji je u Montgomeriju tada bio još uvek prilično nepoznat, izabran za predsednika Komiteta bojkota.
Nije prošlo mnogo pa je za pastora Kinga znala čitava nacija koja je u njemu videla zagovarača nenasilnog otpora. Kada je na njegovu kuću izvršen bombaški napad, Martin Luter King je odabrao prave reči kojima je uticao na svoje sunarodnike sapatnike. Mi na silu moramo odgovoriti nenasiljem. Mislite na reči Hrista: “Ko uzme mač u ruke, poginuće od mača.” Isus nas poziva danas i poziva nas već vekovima: “Volite svoje neprijatelje. Tako moramo živeti.” Ovako je govorio King koji je, kao i većina njegovih sunarodnika, posedovao oružje za odbranu. Želeo je da se problemi reše na miran način i zato je pozivao sve da oružje, ukoliko ga poseduju, ostave kod kuće. Bojkot je trajao više od godinu dana, bez obzira na pritisak i pokušaje da se slomi otpor crnačkog stanovništva. Na kraju se upornost isplatila i konačno su dobili ukidanje rasne podele u sredstvima javnog saobraćaja u gradu. Ovaj bojkot predstavljao je početak Pokreta za ravnopravnost građana koji se proširio na sve južne države Amerike.
Nekoliko godina kasnije, tačnije 1960, King postaje pomoćni sveštenik u crkvi svog oca, u Ebenezer baptističkoj crkvi u Atlanti, a i nastavlja svoj angažman u Pokretu za građanska prava. Nakon bojkota autobusa Montgomerija usledile su brojne nenasilne akcije u južnim gradovima i državama Amerike. Poznata je postala kampanja koju je vodila i provela Southern Christian Leadership Conference (SCLC – Hrišćanska vodeća konferencija u južnim državama), na čijem čelu je bio Martin Luter King, a koja je trajala od 1961. do 1965. Rezultat ove kampanje bio je veoma pozitivan. Njena kulminaciju bila je 28. marta 1963. za vreme Marša na Vašington, koji se i danas pamti po čuvenom Kingovom govoru u kojem izgovara famoznu rečenicu “I have a dream“ (Ja imam san). Zahvaljujući Kingu, koji će za svoj rad dobiti čuvenu Nobelovu nagradu za mir 1964, i njegovih sledbenika u javnim ustanovama, rasna podela je bila uveliko ukinuta. U tom periodu broj Afroamerikanaca koji su imali pravo glasa je naglo porastao, što je mnogima od njih dalo nadu i veru u neko bolje sutra; u svetliju budućnost koju su čekali uzdignute glave.
Tokom svih godina borbe za prava svojih sunarodnika, King će više puta završiti u zatvoru, a većina manifestacija koje je on organizovao imaće za posledicu nasilje na ulicama i masovna hapšenja protestanata. Martin će bez obzira na sve nastaviti da u svojim govorima propoveda o nenasilnim načinu borbe, iako će zbog tih svojih reči često biti napadnut verbalno i fizički. Danas želim da kažem narodu Amerike i narodima u svetu da smo sada krenuli i da nema talasa rasizma koji može da nas zaustavi, rekao je Martin Luter King u jednom od svojih govora.
Godine 1966. Martin Luter King seli se u Čikago. Negde baš u tom periodu odlučuje da delimično promeni svoj politički program, otvoreno kritikujući režim Sjedinjenih Američkih Država. King se odlučno protivio ratu u Vijetnamu, ali i unutrašnjoj politici – govorio je o siromaštvu sa kojim se suočavalo stanovništvo velikih gradova u “getu”, i svojim stavovima otvoreno se zamerio velikanima u Beloj kući. Za govor “Zašto se protivim ratu u Vijetnamu“ posthumno je dobio Gremi nagradu za najbolje snimljeni audio materijal. Došlo je vreme da Amerika konačno čuje istinu o ovom tragičnom ratu. Slažem se sa tim isto kao što bih se složio sa magarcem. Vreme je došlo da priznate da je izdajnik onaj ko ćuti u doba moralne krize, govorio je King.
Dve godine kasnije, 4. aprila, Martin Luter King odlazi u Memfis, gde je trebalo da učestvuje u maršu podrške čistačima ulica (belcima i crncima) koji su bili u štrajku. Dok je na terasi svoje hotelske sobe razgovarao sa svojim saradnicima, iz susedne zgrade na njega je pucao snajperista koji je odmah otišao sa scene zločina. King je prebačen u bolnicu, gde je i preminuo, a njegov navodni ubica uhapšen je nekoliko meseci kasnije u Londonu. On se zvao Džejms Erl Rej (James Earl Ray), a tadašnjoj javnosti bio je poznat kao lopov, ne kao ubica. Rej je govorio da je nevin i da je postojala zavera protiv Martina Lutera, u kojoj je, prema njegovim rečima, učestvovao i FBI.
Godine 1999. okončana je građanska parnica u kojoj je familija King tužila Lojda Džoversa (Lloyd Jowers), vlasnika restorana iz kog je pucano na Kinga. Sud je zaključio da King nije bio žrtva Džejmsa Erla Reja, već da se zapravo radilo o zaveri u kojoj su učestvovali i neki moćni ljudi sa vrha vlasti. Tri godine kasnije sveštenik Ronald Denton Vilson (Ronald Denton Willson), u intervjuu za “The New York Times”, izjavljuje da je njegov otac Henri Klej Vilson (Henry Clay Wilson) bio umešan u ubistvo Kinga, zajedno sa još dve osobe koje tada već nisu bile među živima i da je Rej nevin. Vilson je tvrdio da se nije radilo o rasizmu već o komunizmu, zbog kojeg je Martin Luter zapravo i ubijen. Ne postoje nikakvi dokazi da su ove tvrdnje istinite.
Martin Luter King je posthumno dobio više nagrada za život i delo. Godine 1977. dodeljeno mu je priznanje Predsednička medalja slobode, dok je 2004. dobio Kongresnu zlatnu medalju. U Londonu, u sklopu Vestminsterske opatije, postoji serija kipova koji predstavljaju mučenike 20. veka, među kojima se, pored kupova majke Elizabete od Rusije i Oskara Romera, nalazi i kip čoveka čiji je životni lajtmotiv bila građanska neposlušnost bez oružja, zajedno sa mirnim protestima i nenasiljem. U poslednjem govoru, King je rekao: Želeo bih još dugo da živim. Ali to sada nije bitno. Hoću da se ispuni Božja želja. Sanjao sam obećanu zemlju. Možda ja tamo neću stići, ali crnci hoće! Nisam više zabrinut ni zbog čega. Danas, kada je na čelu Amerike njegov crni brat, možemo slobodno reći da su se njegove vizije i obistinile.
Sanjao je svet u kom su svi ljudi bili jednaki, bez obzira na boju kože. Do poslednjeg daha posvetio se borbi protiv rasne diskriminacije, propovedajući nenasilje kao jedino moguće oružje u borbi protiv onih koji su se trudili da ga slome, ali nisu u tome uspeli. Ubili su njega, ali ne i njegov duh, koji i dan-danas živi u njegovim rečima.
Emina Ristović za sebe kaže da je večiti nostalgičar i pisac u pokušaju. Reči su njena igračka bez kojih ne može i od kojih je, jednog dana, pre dve godine, nastao roman prvenac “Balkanski virus”. Ne može bez Italije, koja je njen dom već 11 godina, porodice i prijatelja raštrkanih svugda po svetu. U slobodno vreme vodi svoj multi-cultural blog From Italy With Love.
