“Napredni razvitak čoveka zavisi od pronalazaka.To je najvažniji proizvod njegovog stvaralačkog duha. Pronalazač često ostaje bez ikakve nagrade, a biva i pogrešno shvaćen. Kao naknada služi mu uverenje da spada u red izuzetno povlašćenih ljudi bez kojih bi ljudski rod nestao sa lica Zemlje.”
Genije, čarobnjak svetlosti, jedan od deset najuticajnijih naučnika, čudak, nepraktični sanjalica, intelektualni egzibicionista… Mnogo se reči hvale, ali i neverice, pitanja i tajanstvenosti godinama taložilo oko imena Nikole Tesle. Kao i u svakom vremenu koje iznedri um dovoljno jak da, ne samo pomeri, već poruši granice, mogli su da ga razumeju i da mu se dive samo oni koji su imali dovoljno mašte da žive u budućnosti.
Priča o čoveku koji je za cilj svoga života uzeo da razume i “potčini prirodne sile ljudskim potrebama” počinje 10. jula 1856. godine u selu Smiljan u Lici. Kako je i sam govorio, uloga roditelja u njegovom razvitku bila je velika. Otac Milutin, pravoslavni sveštenik, pesnik i pisac zadavao mu je vežbe pogađanja tuđih misli, traženja grešaka u izražavanju, ponavljanje dugih rečenica i računanje napamet, koji su bili više nego dobra osnova za razvijanje i izgradnju naučnih misli. Sa druge strane, radoznalost i pronalazački duh je ipak pripisivao majci.
Doživljaje iz detinjstva i bezbrižnost koje je ono podrazumevalo uvek je rado prepričavao, ne ispuštajući ni najfinije detalje. Tako je u jednom pismu objasnio i svoj prvi pronalazak:
“Nikada pre toga nisam video pravi ribarski štap ni udicu, pa sam mislio da je to nešto izvanredno, snabdeveno naročitim svojstvima i bio sam očajan što sam ostao izvan društva. Gonjen željom i potrebom, nabavim komad nekakve gvozdene žice, zaoštrim kraj lupajući po njemu između dva kamena, savijem i privežem za jaku uzicu. Zatim odrežem štap, skupim nekoliko crvića i dođem do potoka gde je bilo mnogo žaba. Ali nisam mogao uhvatiti nijednu, te sam bio sav očajan, kad mi se odjednom pojavi ideja da mašem praznom udicom pred jednom žabom koja je sedela na nekom panju. U početku sva se tresla, ali malo-pomalo počela je da bulji oči i naduvala se do svoje dvostruke veličine i odjednom je zgrabila udicu. Smesta sam je izvukao. Zatim sam pokušavao da to ponovim više puta i moja metoda se pokazala pouzdanom. Kada su me drugovi našli, koji uprkos svojoj finoj napravi ne uloviše ništa, bili su zeleni od zavisti. Dugo vremena čuvao sam svoju tajnu i uživao u svome monopolu, ali sam na kraju popustio. Svaki dečak mogao je tada to isto da uradi i idućeg leta nastao je pravi pogrom na žabe…”
Od svih životinja kojima je bio okružen i uz koje je rastao, omiljeni mu je bio mačak i zbog njega se zainteresovao za elektricitet, pojavu za koju je, čak osamdeset godina nakon tog događaja, izjavio da je još nije dokučio.
Nakon završenog razreda u školi u Smiljanu i gubitka starijeg brata Dana u nesreći sa konjem, Nikola se sa roditeljima preselio u susednu varoš Gospić, gde upisuje nižu realnu gimnaziju, sluša nastavu na na nemačkom jeziku i pokazuje talenat za usmeno računanje zahtevnijih zadataka, ljubav prema knjigama, ali i “neobično plemenito srce”. Dalje školovanje nastavlja u Karlovcu, živeći po skoro vojničkim pravilima očeve sestre. U novoj školi ga nastavnik fizike uzima za asistenta i uviđa učenikovu maštu, koja je, udružena sa inteligencijom i radom, nagoveštavala uspehe vredne divljenja. I dok je sin snevao o inžinjerskoj profesiji uz stručne knjige na stranim jezicima, otac je u Mojsijeve tablice urezao sveštenički poziv kao jednu od zapovesti.
Snaga volje i jasan put koji je za sebe video dozvolili su mladom Tesli da, bez materijalnih dokaza, verom u ono što je osećao, stane na stranu svojih snova i kaže stricu: “Nemoj me prekorevati da se zanosim nemogućim stvarima. Jednog dana otputovaću u Ameriku i iskoristiti snagu vodopada na Nijagari da proizvodim koristan rad za čovečanstvo.”
Tri decenije kasnije, iz čudovišnih vodenih slapova, zasnovana na ideji polifaznog sistema proizvođenja, prenosa i korišćenja električne nergije, niče hidrocentrala, dokaz potencijala vode i ljudskog uma.
