“Pravu štetu čine milioni koji žele da ‘prežive’. Čestiti ljudi koji samo žele da budu ostavljeni na miru i ne žele da njihovi mali životi budu uzdrmani bilo čime većim od njih samih. Oni koji ne zauzimaju strane, nemaju ciljeve i ne vole da prave talase ili neprijatelje. Oni kojima su sloboda, čast, istina i principi samo obične reči. To je redukcionistički pristup životu: ako ga održavaš malim, držaćeš ga pod kontrolom. Ako ne praviš buku, babaroga te neće pronaći. Ali sve je to iluzija, jer oni takođe umiru, ti koji se skrivaju u čaurama samo da bi bili sigurni. Sigurni?! Od čega? Život je uvek na ivici smrti, uske ulice vode na isto mesto kao i široki bulevari, i mala sveća izgori jednako kao i plamteća baklja. Biram svoj način da izgorim.” – Sofi Šol (Sophie Scholl)
U vremenu kada je svaka sumnja u vođstvo Firera i konačnu pobedu Trećeg rajha bila vrhunska jeres u Nemačkoj, grupa mladih ljudi okupljena oko imena “Bela ruža” (die Weiße Rose) digla je svoj glas u ime istine i pravde. Svoju hrabrost platili su životima. Sofi Šol bila je jedna od njih.
Rečima su se borili protiv Hitlera - Hans i Sofi Šol, Kristof Probst
Sofi Šol rođena je 9. maja 1921. godine u Forhtenbergu. U svojoj dvanaestoj godini postala je član Hitlerove omladine (Hitlerjugend). Sofi, njena starija sestra i brat – Inge (Inge Scholl) i Hans (Hans Scholl), bili su oduševljeni organizacijom koja je slavila rađanje nove, ponosne Nemačke. Ipak, pod uticajem stavova njihovog oca, Sofi i Hans početni polet i oduševljenje zamenili su kritičkim pogledima na Hitlera i njegovu vladu. Kako su sazrevali, a nad Evropom se nadvijao crni oblak ratnog užasa, raslo je i njihovo razočaranje u nacistički režim.
Volela je da čita i da razmišlja o svetu koji je okružuje
Godine 1941, Šolovi su pročitali propoved munsterskog biskupa Klemensa fon Galena (Clemens August Graf von Galen) protiv eutanazije mentalno retardiranih u Trećem rajhu. Zgroženi zločinima protiv kojih je govorila, iskopirali su propoved u formi letaka da bi ih delili na Minhenskom univerzitetu. Takav vid borbe nastavili su i kasnije u organizaciji “Bela ruža”.
U proleće 1942. godine, Sofi upisuje studije biologije i psihologije, i tako se pridružuje Hansu, studentu medicine. Stariji brat je brzo uvodi u svoje društvo mladih ljudi koje je spajala ljubav prema umetnosti i filozofiji, ali i skepsa prema nacizmu. Tog leta, Hans i nekoliko njegovih drugara bili su poslati na istočni front da služe kao bolničari Vermahta (Wehrmacht). Letnji raspust Sofi provodi na obaveznom radu u metalurškom kombinatu u Ulmu.
U poznu jesen iste godine Hans i njegovi prijatelji vratili su se sa istočnog fronta. Zločini Nemaca, koje su imali prilike da vide, zauvek su ih promenili i ujedinili u odluci da nešto mora da se učini.
Isprva, Hans nije rekao mlađoj sestri da je sa prijateljima formirao antinacističku organizaciju “Bela ruža”. Počeli su sa pisanjem i slanjem letaka na adrese u Minhenu, ali i širom Nemačke. Sofi je ubrzo otkrila o čemu se radi i odlučila da im se pridruži.
Ukupno je napisano i štampano šest različitih pamfleta koji su kritikovali Hitlera i nacističku vladu. Prva četiri su napisali Hans i njegov prijatelj Aleks Šmorel (Alex Schmorell), dok je poslednja dva napisao profesor Huber (Kurt Huber), još jedan član organizacije. Osim pamfleta, u nekoliko navrata članovi Bele ruže ispisivali su po minhenskim zidovima poruke “sloboda” i “dole sa Hitlerom”.
Deo spomenika posvećenog članovima Bele ruže
Hans i Sofi su, 18. februara 1943. godine, ušli u zgradu univerziteta sa torbom punom letaka koje su, dok je trajao čas i studenti bili u učionicama, rasporedili po hodnicima. Primetivši, po završenom poslu, da im je ostalo još letaka i da bi bilo šteta ne podeliti ih, vratili su se na najviši sprat. Sofi je poslednje papire bacila da slobodno padaju na pod atrijuma. Nažalost, domar ih je primetio i prijavio Gestapu. Usledilo je hapšenje i mučno ispitivanje. Jedan od njihovih prijatelja, Kristof Probst (Christoph Probst), takođe je uhapšen i procesuiran zajedno sa njima. Suđenje je bilo nacistička farsa, a optuženi nisu imali nikakvu šansu da izbegnu najgoru kaznu. Ipak, sve vreme procesa držali su se hrabro i ponosno. Zabeleženo je da je Sofi šokirala sudije rečima: “Neko je, posle svega, morao da započne. Ono što smo napisali i rekli misle i drugi. Oni se samo ne usuđuju da se pokažu kao što smo to mi uradili. Ja mislim, sada kao i ranije, da sam uradila najbolje za svoj narod. Zato ne žalim zbog svojih dela i spremna sam da snosim posledice koje iz njih proističu.”
Sofi, Hans i Kristof osuđeni su 22. februara na smrt giljotiniranjem. Istoga dana kazna je izvršena.
Zajedno i u večnosti - grobovi Hansa, Sofi i Kristofa, nedaleko od mesta na kom su pogubljeni
Željko Marjanović U konstantnoj potrazi za Nedođijom, večiti dečak, sanjar, optimista. Nepokolebljivo uveren da će osmeh spasiti svet.
