“Boja je klavijatura, oči su harmonije, duša je klavir sa mnogo žica. Umetnik je ruka koja svira i dodirujući jednu, pa drugu dirku, čini da duša zatreperi.”
“Granice su čuvari koji ne daju da torta pređe ivicu tanjira, znak “stop” pored kog ne sme da se projuri u punoj brzini, vrata koja ne dočekuju, nego samo ispraćaju. U umetnosti nema moranja, jer umetnost je sloboda”, rekao je Kandinski (Василий Васильевич Кандинский), popeo se na krila svoje inspiracije i ostavio svet u kome ljudi nisu shvatili da su granice ipak samo linije i da svako u džepu ima gumicu.
Iako upamćen kao slikar, Kandinski je najpre upoznao Euterpu, zaštitnicu muzike i čestog gosta u domu u kome je živeo. Nakon razvoda roditelja i odlaska iz Moskve, brigu o njemu preuzima tetka. U Odesi se razvila ljubav prema violini i violončelu, ali upoznaje i crtanje, koje ga je, kako je kasnije napisao, izvlačilo iz realnosti. Otkriveni talenat bio je neosporan, ali mladi Kandinski odlučuje da se posveti ekonomiji i pravu na Moskovskom univerzitetu.
Uzlaznu putanju u poslovnom svetu uzdrmala je izložba francuskih impresionista i susret sa Moneovim (Claude Monet) radom. Bio je to prvi put da vidi sliku kojoj nije bio cilj da u potpunosti oponaša realnost i boje koje su živele skoro u potpunosti odvojenim životom u odnosu na predmete. Bujica emocija, koju je osetio, promenila je tok njegovih želja i stavila slikarstvo na prvo mesto. 1896. Kandinski ostavlja profesorsku katedru i odlazi na Minhenski univerzitet da studira umetnost.
Kandinski nije jedini umetnik na koga je uticao Moneov rad
Stvaralački nemir i sinkretički duh, koji je težio da ujedini i prožme sliku, muziku i reči, izazivali su ga da putuje, upoznaje druge umetnike i sa njima razmenjuje ideje. Nakon Francuske, gde se prepustio ekspresionizmu, neko vreme živeo je u bavarskom gradu Murnau, u podnožju Alpa, gde je, igrajući se linijama i tačkama, lagano zamenjivao prikaze iz stvarnosti. U tom periodu nastala je i jedna od njegovih značajnijih slika “Plavi jahač”, putokaz koji je najavljivao Apstrakciju.
Slika “Plavi jahač” stanica je na umetnikovom putu ka Apstrakciji
Kasnije se vratio u Nemačku i oko sebe okupio umetnike sličnog senzibiliteta. Umetnost je postala način života. Osnovana je grupa Blaue Reiter, u kojoj je “akcenat stavljen na otkrivanje asocijativnih svojstava boje, linije i kompozicije”, a inspiracija crpljena iz dela, čiji su autori već naslutili njihove težnje. Istraživački rad i preispitivanje 1912. godine, kao rezultat, donele su objavljivanje knjige “O duhovnosti u umetnosti”, dela koje se smatra prvom teorijskom osnovom apstraktne umetnosti.
Početak Prvog svetskog rata za Kandinskog značio je povratak u Rusiju, ulogu profesora i nove elemente u slikarstvu. Pod uticajem konstruktivističkog pokreta, aktivnog u Moskvi u to vreme, u njegovim radovima postajala je sve izraženija geometrizacija elemenata, ali, osim cizeliranja sopstvenog talenta, učestvovao je i u unapređenju edukacionog sistema i pomogao osnivanju Instituta umetnosti i Muzeja slikarstva u Moskvi. Ruska revolucija još jednom ga je prinudila na selidbu. U Nemačkoj je uspešno predavao u Bauhausu, školi za arhitekturu i primenjene umetnosti, ali kada su je Nacisti zatvorili, bilo je vreme da krene dalje.
Krajnje odredište bila je Francuska, čiji je državljanin zvanično postao 1939. U Parizu je nastavio da slika sve do svoje smrti, 13. decembra 1944.
“Kompozicija X” iz 1939. poslednja je njegova slika
Tokom svih 40 godina umetničkog stvaralaštva, Kandinski nije odustajao od misije umetnika-istraživača, koji svoju moć koristi da svetu pruži nove ideje, da ga šokira, trgne iz uspavanosti i povede u budućnost. Sakrivajući stvarnost pod plaštom geometrijskih formi i uklapajući ih poput tonova, Kandinski je uspevao da u svoje “kompozicije” unese muziku, reči i slike, stvarajući emotivni balon koji bi pukao pri prvom posmatračevom pogledu i potresao ga fizički, psihološki i emotivno.
“Kompozicija VII” - smatra se njegovom najuspešnijom slikom
“Što svet postaje strašniji, umetnost postaje apstraktnija.”
Prethodne tekstove iz serijala “Ljudi koji su pomerali granice” možete pronaći ovde.
Vesna Marić ima pregršt razloga da veruje da je u prošlom životu bila mačka: kotrljavo R, dečiju radoznalost, sindrom “noćno ludilo”, sposobnost da se uvek dočeka na noge, obaveznu dnevnu dremku, pa čak i kandže. Zato se uvek nasmeje kada je neko nazove kučkom. I, kao što je rekla Colette: “Ne postoje obične mačke”.
