Ispada da najprostije stvari koje su svakome potrebne da zadovolji minimum minimuma opstanka i uživanja u životu, uopšte nisu najdostupnije. Daleko od toga. Ali možda je uvek tako i bilo. Skoro sam sigurna da jeste. Barem što se tiče ljubavnih igara. Verujem da ima ljudi koji ne ginu zbog hleba, ali demonu ljubavi niko nije umakao, koliko god se krio.
E sada, šta razotkriva pojam mučenja zbog nečega?
Trud, znoj i suze?
Pokušavanje i pokušavanje, improvizaciju i dovijanje, neuspehe i padove i dalje nastojanje…
Jedna od najvećih generalnih opasnosti mučenja jeste da vas niko ne shvata ozbiljno kad vam lako ide.
Samo, poznajem previše ljudi kojima ništa ne ide lako. I poznajem neke malo mudrije, koji koncept mučenja zamene konceptom davanja svega od sebe.
Jer, opasno je mučeništvo. Zna da postane svrha samo po sebi, zadovoljavajući tako psihološku jednačinu “mučim se, dakle postojim”, ali nećemo o ekstremima.
Zato što postoji i ono drugo, što daje odgovor na pitanje, a šta ako je tako predviđeno? Ako je ljudskost zamišljena tako da kroz napor, borbu, bol, gubitak i neprijatnost svake vrste izrasta u ljudskosti?
I ako smo mi pristali na taj dil, jer smo ga dobro poznavali pre nego što smo zauzeli svoja ljudska tela, kojima treba hleba da bi održala svoju telesnost i kojima ljubav treba kao hleb, da bi telesnost imala svoj duhovni smisao?
Šta ako je sve baš kako treba? I ako je napor da steknemo i osetimo, damo i primimo, upravo put kojim nas ljudskost vodi ka očovečenju. Individualni su kapaciteti, kao i ambicije naspram skromnosti, ali motiv je isti.
Kriška ljubavi? Bolje cela vekna
Potreba.
Da budemo zadovoljeni. Da ostanemo zadovoljni. Da postanemo još više ljudi.
Iz čega proizilazi da je osećaj zadovoljstva ono jedino što daje smisao čitavoj igri.
Spremni smo da izgaramo da bismo postigli zadovoljstvo. Tako treba. Jer postoji zadovoljstvo i u samom osećaju izgaranja, u svesti da činimo sve što možemo.
I u tome je sva razlika između mučenja i napora.
Ali šta kad nam se čini da činimo sve što možemo, a ništa ne postižemo? Kad izostane svaka satisfakcija, svako osećanje olakšanja, a napor preraste u stalnu napetost? Kad se gubitak nadovezuje na nemanje, a srce oseća da neće izdržati?
Vrhunski ispit.
Jer, srce izdrži i oplemeni se. Ili ne izdrži i eksperiment telesnosti se obustavlja. Jedno nije bolje od drugog. Samo je pitanje odluke. Jer mi biramo, čak i kada ne znamo da to činimo. Birajući mučenje ili napor i odustajući od jednog ili drugog, biramo život i smrt.
Dug ili kratak život, sporu ili brzu smrt.
Birajući svest o izboru, biramo svoju šansu za onoliko hleba koliko treba telu i onu ljubav, koja spasava dušu.
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
