Šta nam daje sposobnost da kada smo prljavi, oznojeni, premoreni i psihički skoro potpuno na izmaku snaga, napravimo još jedan korak i posle njega još jedan? I još jedan. Do cilja. Do tih naših 10 000 sati. Nekada nas novi pad navede da se zapitamo o smislu neke radnje. Da li je uopšte vredno maltretiranja? Dok sam čitao knjigu “Long Way Round”, znao sam da su se Ian Mekgregor (Ewan McGregor) i Čarli Bouman (Charlie Bowman) nebrojeno puta zapitali istu stvar dok su vozili svoje motore od Londona do Njujorka, na proputovanju kroz Evropu, Aziju i Severnu Ameriku. Imali su viziju. Suludu ideju – da obiđu svet na motorima i da ispričaju svoju priču. I uspeli su.
Postupci nas menjaju i grade nas kao ljude. To ih čini vrednim. Zato nakon njih ne treba da se pitamo, jer smo već doneli odluku. I svi smo mi reditelji, scenaristi i živimo neku svoju priču. Svakodnevno se borimo sa nekim našim vetrenjačama u nadi da ćemo dohvatiti san. Sigurno ćemo u tome uspeti.
Kina je stvarno na kraju sveta. Drugačiji ljudi, drugačija kultura. Neverovatno je koliko odrastanje u određenoj sredini može da utiče na rasuđivanje mase. Prethodnih par meseci ih gledam svaki dan i po onome što čujem od kolega sa kojima radim, deluju kao ćelije jednog ogromnog organizma koji se kreće ka svom cilju. Ovako bi verovatno počinjao neki tekst o proputovanju po Kini iz “Politike“ ili “Večernjih Novosti“, objavljen pre 25 godina. Da počnem ponovo.
Dakle, Kina je moderna zemlja. Ljudima sa zapada nekako teško pada ta činjenica. Verovatno je ovo mesto u glavama većine ljudi još uvek nekakva ogromna komunistička vukojebina, u kojoj svi nose iste plava radna odela, isto izgledaju i isto misle. Vukojebina u kojoj svi voze bicikle i za šaku pirinča po ceo dan crnče pod slikom Mao Cetunga (Mao Zedong). Te predrasude treba izbiti iz glave. Velegradi moderne Kine su megalopolisi slični Tokiju, Hong Kongu ili Njujorku. Gradovi kakvi u Evropi ne postoje. Iako u svemu oponašaju zapadnu arhitekturu, takvih gradova na našem starom kontinentu jednostavno nema. Nakon obilaska Pekinga i Šangaja mogu ti reći da se možeš satima voziti kroz ogromne bulevare, i bićeš pod utiskom da su celi kvartovi sa staklenim neboderima upravo raspakovani i novi novcati. Kao da ih je neko tek postavio na to mesto. U Šangaju postoje istorijske četvrti, ali one zauzimaju veoma malu površinu u odnosu na ceo grad. U Pekingu nisam video ni jednu staru zgradu osim istorijskih spomenika poput Zabranjenog grada, Hrama neba ili Letnje palate. I dok sam prolazio kroz one manje, dvomilionske gradove, koji nisu toliko raskošni, video sam razbacanu gomilu nebodera, podvožnjaka, nadvožnjaka, tržnih centara, restorana i hotela. Doduše, tako je u centru. A dalje, ka periferiji, već se mogu videti drugačije slike sa manje sjaja, a zatim i bedni kvartovi zaostali iz nekog drugog vremena. Ali sve ima svoju cenu. Sećam se da sam ,pre nego što sam stigao ovde, imao sliku jednog idiličnog pejzaža na kojem su se nalazile pande, pirinčana polja i bajkoviti brežuljci sa slika naslikanih na svili. Realnost je, možemo reći – mnogo realnija. U Kini je zagađenje tako veliko da se od smoga ne vidi sunce. Dešavalo se da je u toku ove zime grad bio mesecima pokriven nekakvom maglom, koja prilično smrdi na ugalj i benzin, i od koje sve izgleda sivkasto i bezbojno. Taj utisak sveopšteg bledila se donekle gubi noću, kada se upale noćna rasveta i neonske reklame.
Primećuješ da ne pričam o poslu. Neću ga mnogo ni spominjati. Svakodnevno učim mnogo o onom mom menjanju osigurača i ceo rad u postrojenju ide po planu. Ovde teže tome da svako ima svoje radno mesto, tako da na svakom koraku viđam potpuno apsurdna zanimanja – poput dodavača peškira u javnom WC-u. Mada je nagradu za najuzaludnije zanimanje na koje sam naleteo ipak odneo čikica koji u kvazi-uniformi stoji na nekakvom postolju na ulazu fabrike u kojoj radim i vojničkim pozdravom odpozdravlja ljudima koji tuda prolaze.
Za kraj sam ti ostavio moju golgotu sa lokalnom hranom. I prvo ću ponoviti onu izlizanu rečenicu: Hrana u kineskim restoranima na zapadu i hrana koju jedem ovde su nebo i zemlja. Kineska hrana kod nas je značajno prilagođena našem ukusu. To šta je moj stomak svakodnevno primoran da vari je u pravom smislu tih reči egzotično, kontroverzno i uopšte drugačije od svega što se na zapadu može i zamisliti na meniju. Često sam se pitao šta me to gleda iz tanjira. U početku su ukusi bili toliko različiti od onoga na šta su moji receptori za ukus navikli, da je stvarno bilo neophodno da prođe taj prvi “pain period” (period bola) u mom probavnom sistemu, kako bih uopšte bio u stanju da se radujem sledećem obroku. Da li je to mirenje sa sudbinom ili evolucija – ne znam, ali sada stvarno cenim pravu, tradicionalnu kinesku kuhinju. Mogu reći da napokon uživam u gastronomskim avanturama poput svinjetine zapečene u marmeladi, supi od punoglavaca, kokošjih prstiju na sečuanski način, slatke ribe ili salate od bambusovih cvetova. Glavni začini koje koriste su đumbir, beli luk, soja sos i ljuta paprika. Većina njihovih jela je jako pikantna i neverovatno ljuta. Ali, na kraju krajeva, kada naučiš nešto da jedeš, sve to postaje vrlo ukusno. Pre neki dan sam jeo njihovo, kako kažu, najpopularnije jelo – takozvani “vrući lonac” (hu gua). Poslužuje se u restoranima posvećenim samo toj vrsti pripreme hrane. Naime, u svaki sto je ugrađen lonac u kome se kuva začinjena supa, a gost sam odabira sastojke koje će dodavati. Pošto sam u suštini sebi samom bio kuvar, trudio sam se da ubacujem poznate stvari poput morskih plodova, tanko nasečene jagnjetine, kupusa i pirinčane testenine. Siguran sam da ti se dok ovo čitaš jako prevrće stomak, ali veruj mi, sve što se izvadi iz vrućeg lonca i proba je izvrsno. Mislim da je tajna u umaku. Kinezi su, naravno, tradicionalno privrženi pirinču i spremaju ga tako dobro da se sa slašću može jesti i bez ikakvih priloga. Inače, dve stvari koje mi jako nedostaju su hleb i krompir. Ne mogu da se nađu nigde osim u restoranima brze hrane. Njih inače ima na svakom koraku i uvek su prepuni lokalaca koji se prosto dave u KFC-u, McDonalds-u, Burger King-u i drugim pošastima Zapada.
Eto dušice. Ma koliko sve ovo što ti pišem o mom životu u ovoj dalekoj zemlji deluje jako zanimljivo, ne mogu da ti opišem koliko mi nedostajate ti i Beograd. Progutao sam knedlu i trudim se da ne mislim o tome dok sam ovde. Baš sam pre neki dan nakon radnog vremena gubio vreme na YouTube-u i naleteo na onaj filmić u kojem snimaju decu ispred koje stave kolač i kažu im da će, ako ga ne pojedu za određeno vreme, dobiti kao nagradu još dva ili nešto više kolača. E pa na ovo moje putešestvije ja gledam tako. Kolači koje ću da dobijem su definitivno brdo novog znanja, zatim brdo love kao kompenzaciju za ovaj haotični terenski rad i iskustvo života u jednoj novoj sredini. Nisam ti spomenuo – ali imaću par slobodnih dana ovde, pa sam isplanirao kratak izlet do obronaka Tibeta. Možda uspem da bacim pogled na neki od onih njihovih tajnih svitaka. Oni će poboljšati moje superherojske moći. Lakše ću spašavati svet. Ljubavi, moraš da budeš strpljiva. Ovde sam još dva meseca i vraćam se. A onda idemo na neki odmor, samo ti i ja. I moraš me razumeti – želim da naučim i napredujem u poslu, a ovo je, recimo, neka cena koja se za to plaća. A ja hoću da znam sve! Jer danas je pristup informacijama nikad jednostavniji i mislim da svako od nas treba to da iskoristi. Da poraste. Da sazna neke nove stvari i da pogura sebe dalje. Da napravi još jedan mali korak ka ostvarenju neke svoje ideje ili sna, koji se nalaze iza kulisa, a koje niko osim nas ne vidi. Ali te ideje i ti snovi su tu. Stalno. Svaki dan su sa nama i neće nam dati mira dok ih ne uhvatimo za uši i spustimo na zemlju. Fenomenalna stvar kod ostvarenja tog jednog sna je u tome što posle tražimo drugi kojem ćemo ponovo da težimo. Isto kao što su Ian i Čarli sproveli u delo svoju ideju – svoj “pakleni plan”. Njihova duga vožnja je počela razvijanjem mape sveta jednog popodneva. Moj, i uopšte svačiji put, je jedan “Long way round”. Bez izuzetka su svi putevi do ostvarenja nekih naših ciljeva potpuno nepredvidivi i skoro uvek se njima ne korača onako kao što smo mi zamišljali. Ne postoji prečica i staza mora u potpunosti da se pređe.
Eto. Treba mi malo pozitivne energije na kraju napornog dana. Molim te, i još jednom te podsećam, zapiši negde obavezno: Hoću da mi spremite sarmu, koja će da me čeka kada se vratim!
Ljubim te najviše i mislim na tebe,
Tvoj M.
Zahvaljujem se svom velikom prijatelju – svetskom putniku, umetniku, filozofu, inženjeru i filantropu Flaviu Floričiću, na nesebičnom ustupanju svojih misli, zapisa iz Dnevnika i impresija iz Kine, a koje su prilagođene potrebama ovog teksta.
Miloš Marković – Filmofil. Gastronom. Zaljubljenik u fotografiju, sneg i besmislene rasprave do kasno u noć. Nema strpljenja za glupost. Voli da se smeje. Obožava kada devojke primete da ima retko maslinastozelene oči. Neizlečivi romantik. U pokušaju da odraste.
