Kada se konac pokida, da li pokušavate opet da ga sastavite? Ako vam je od velike važnosti, uradićete to. I kada pređete preko njega, pod prstima ćete osetiti čvor, neravninu koja je nastala kao produkt naše radnje. Mi smo možda pokušali da mu vratimo stari sjaj, i on na oko može izgledati dobro, ali mi znamo za intervenciju. Nijansa koja pravi razliku između nas i posmatrača.
Mi se, fakat, stalno uplićemo u najrazličitije odnose. To je neminovno, čovek je socijalno biće. Stalno smo u interakciji sa drugim ljudima. Pa nam tako jedno od, najčešće slučajnih, poznanstava postane sudbonosno. Ovo sudbonosno (ja preferiram karmičko), ne mora se uvek završiti srećnim krajem i kućicom iz snova sa dvorištem punim cveća. Naslućujete da govorim o ljubavi, izvoru sve sreće i sve patnje ovog sveta. Uslovno rečeno, naravno. Veza, vezica, brak i postelja sinonim su za blagostanje ili nedaće.
Strah. Parališe ili inspiriše, zavisi koliko smo voljni da mu se suprotstavimo. Zašto pominjem strah, kada sam započela priču o ljubavi? Zato što ona prava, istinska ljubav između dvoje može, ustvari, ljubav mora da trpi promene. Pogotovu u višegodišnim vezama. Na početku veze je, naravno, sve bajno. Polako se napreduje. I dođe i do ljubavi. Svi je različito poimamo. Za mene je ona nesebična. Za nekog drugog ona je ljubomora. Za trećeg nešto treće, ko će znati?
Cela problematika oko straha je, što je on prvi razlog zašto se i dalje prevlačimo po hladnom krevetu nekada umalo polomljenom od strasti. Samoća, nostalgija, kod nekoga i finansije, sve to mogu biti razlozi zbog kojih se plašimo da odemo iz odnosa u kome nema više varnica. Nikakvih.
Mir je ono čemu svi težimo
Svedočim vrlo lošim vezama. Veoma nezadovoljnim ljudima. I sama sam bila u jednom takvom odnosu. Iako mi je trebalo dosta vremena da izađem iz njega, stisla sam petlju i prodisala sam. Ne znam zašto se skoro svi, kojima veza više počiva na svađi i borbi za to ko je glasniji i više u pravu, koncentrišu na periferne i nebitne sitnice, reči, postupke partnera? Odnos je već mutirao do granica neprepoznatljivosti i šta tu ima više da se čuva? Ako volite da gajite svoje trpno stanje ili ako uživate u tome da budete poput goniča robova, onda za vas ovo pitanje ne važi. Zbog vas tako nesvesnih postoje oni koji će se u nekom trenutku osvestiti. Svako dalje zadržavanje u brljotini od veze ne pravdajte strahom. A ako vas već strah inspiriše i motiviše, razmislite o tome šta propuštate i dopuštate.
Loša veza je jedna teskoba. Stiska sa svih strana. Nezadovoljstvo se gomila. I to se, da se razumemo, vidi. Možda ne vidimo sami, ali naša okolina vidi. Postajemo nekako sivi, smušeni, mrzovoljni, nervozni, naprasiti, razdraživi. Hiljadu i jedan epitet, a muka samo jedna. U svakom odnosu dolazi do perioda stagnacije. I to je normalno. Dostigao je svoju najvišu tačku i šta dalje? Dve su mogućnosti. Prva, kulturna i civilizovana, jeste razgovor. Iskren, otvoren i direktan. Druga solucija je kompulsivno gomilanje do tačke pucanje po svim šavovima i svađa. Kakvog sagovornika imate takav će biti i ishod. Produktivan ili ne. Ljubav vremenom ne postaje navika, kako svo vole da kažu. Ljubav se razvija u poštovanje, ustupa mu mesto. Ako toga nema, nema ničega.
Da li ću naći nekog kao što je on/ona? Odgovor je jednostavan, nećete. Ako neko u vama može da probudi ono najgore i da to zaliva, taj vam i ne treba. Samo se treba dobro očistiti od negative i lako ćete prepoznati svaku eventualnu sličnost sa namesnikom u najavi. Naići će neko ko neće biti porez već zarez. A sa pravim/pravom doći ćete i do tačke.
Izvori fotografija: shefinds.com,dep99.com
Ana Petković voli sunce, ljubav joj je glavni pokretač, a inspiraciju nalazi u sitnicama. Malo joj je potrebno za sreću. Život grli obema rukama. Menjala bi omiljene cipele za kutiju Medenog srca ili kesicu Čoko smokija. I da, misli da zna sve k’o matora.
