Moja prijateljica je uvek sve što je želela, ludo želela. U oba smisla. I ostvarivalo joj se, najčešće u smislu ludo. A sada, pošto joj se najluđa želja ostvaruje, ne mogu više da ćutim, pući ću.
Dakle, moja voljena, luda prijateljica već godinama ludo želi brak i porodicu. Malo ludo želi dete, pa smisli da je čak i veštačka oplodnja spermom gej prijatelja prihvatljiva opcija, a onda se opet seti da ona, u stvari ne želi samohrano majčinstvo i da joj je dosta ludila modernih heroina, koje sve mogu same. Ona hoće muža. I sa njim hoće dete. Ona hoće normalno. Što je za moju percepciju svakako nešto najluđe što je ikada poželela.
Poznajete li ludu želju? Ona koja vas opseda, inspiriše, uzdiže i dovodi do očajanja? Od koje vam se stomak topi i vezuje u čvor, koja vas vuče ka sebi kao ajkulu na udici, dok vas istovremeno šutira kao banda na ulici? I onda vas uče kako da se fokusirate, da se umirite, da zamislite i vi lepo osećate kako sve zavisi od toga hoćete li se uspešno umiriti, fokusirati i zamišljati, dok vas bubrezi toliko bole od onog ritanja, da uopšte nikako ne možete da se usredsredite duže od pet minuta. Kao da pokušavate da meditirate sedeći na mravinjaku. Pa se razjarite i krenete u sumanute akcije, pa se uplašite i poslušno umirite, grabeći one trenutke dok mravi spavaju.
E, na to mislim.
