Prethodne tekstove iz serijala “Luftiranje” možete pročitati ovde.
Danas sam se, posle dvadeset dva dana, konačno ošišao. Pa šta, reći ćete, velika stvar. Nisam od onih tipova koji snagu, samouverenost, ili štagod, pronalaze u dugoj kosi. Možda sam isuviše konzervativan, ali jednostavno ne mogu to da shvatim. Šišam se svakih osamnaest dana.
Mislim, da se ne lažemo, muškarci su, čak i oni metroseksualni, u suštini lenji kada je doterivanje u pitanju. Jeste, priznajem ponekad ispred ogledala provodimo više vremena od svojih devojaka, međutim to nema nikakve veze sa lickanjem. Više je u pitanju zadovoljenje potrebe za samodopadanjem.
Ako mislite da lupetam, recite mi, iskreno naravno, da li ste ikada uživo videli momka lepršave, sjajne kose, kao u reklamama za šampone protiv opadanja dlaka, seboreje i peruti. Niste. Znate li zašto? Zato što održavanje takve frizure zahteva vreme. Vreme kojeg nikada nemamo dovoljno, a i kada ga ugrabimo, nauštrb sna, radije ćemo ga pametno potrošiti pred televizorom uz konzervu piva. Da, baš kao u drugoj reklami koja nas predstavlja kao bića vođena primitivnim nagonima.
Možete li stvarno da zamislite tipa koji se tušira dok mu se jedan deo kose poput morske travuljine migolji po leđima, a drugi prekriva lice. Zabacuje glavu unazad, sklanja pramenove s lica i čkiljeći poseže za šamponom. Sipa ga u šaku i kreće da ga utrljava u grivu, od ispucalih vrhova do skalpa. Onda sve pažljivo ispere, pa ponovi. Na kraju stavi balzam i dok čeka da deluje sto puta prođe četkom kroz kosu, radi boljeg volumena. Ma, važi. Jedva da promuljamo po glavi onaj šampon “tri u jedan”.
U redu je izgledati dobro, ali samo ako to ne zahteva sređivanje duže od četrnaest minuta.
I, šta imate kao posledicu? Dugokose frajere, kopije Konana varvarina. Ocvale hipike sedih repića sa rascvetalim krajevima. Neprilagođene rokere i metalce zarobljene u devedesetima, potpuno nesvesne da su Bon Džovi (Jon Bon Jovi) i Džems Hetfild (James Hetfield) prevazišli mini-val. Tu su još i podgrupe: princ Valijant (Prince Valiant), fudbaleri sa repovima i nezaobilazni, uljem zalizani, sledbenici Koza Nostre (Cosa Nostra).
U redu, malo sam preterao. Psiholozi bi rekli: tipična projekcija. Tačno. Pravi razlog ove bujice reči je taj što je frizerka, kod koje sam se sa zadovoljstvom šišao poslednjih nekoliko godina, bez ikakve najave zatvorila salon ne ostavivši novu adresu.
Priznajem, situacija nije baš kao da sam preživeo zemljotres. Sigurno ćete da pomislite: ovaj nije normalan, odlepio zbog brice, kao da ne može da nađe drugog. Ima ih barem dva u svakoj ulici, isto kao zubara i pekara. Slažem se u potpunosti. Ipak, kada sam dozvolio sebi da se smirim i razmislim shvatio sam sledeće: mrzim da menjam navike.
Na šišanje sam dolazio nenajavljen. Retko kad je bilo gužve, ne znam da li zbog neuglednog izgleda salona ili lošeg marketinga, ali meni je to sasvim odgovaralo. Mušterije su uglavnom bili penzioneri i poneka zalutala duša privučena niskom cenom. Nisu imali šta da izgube. Čak i da se ispostavila tačnom jedna od omiljenih srpskih istina: Ako je jeftino, znači ništa ne valja, a u slučaju uslužnih delatnosti: Taj koji radi za male pare nema pojma.
Frizerka je bila posebna priča. Kratka ufrćkana kosa, neubedljivog kestenjastog preliva. Nenašminkana, ali uvek nasmejana, iako joj je most, koji je ponosno pokazivala, pritiskao pomodrele desni. Volela je da menja trenerke. Od onih šuškavih, drečavih do roze plišanih sa čudnim natpisima na zadnjici. Nije da sam se nešto trudio da je proučavam, nije ni bilo bog zna šta da se vidi, nego su slova zaista bila upadljiva.
Šišanje navika
Sramota me je da kažem, ali nisam nikako mogao da upamtim kako se zove. Mozak ju je nekakvom čudnom kombinatorikom svrstao u grupaciju “ortak iz kraja” sa kojom je zaista bilo teško povezati žensko ime. Mogu samo da kažem da je šišala brzo i vešto. Rekord joj je bio dvanaest minuta, onda kada sam uleteo sav mokar od pljuska tako da nije morala da gubi vreme na pranje kose.
Razmenjivali smo, kao da igramo ping-pong, uvek isti redosled pitanja i odgovora. Od meteoroloških prilika, preko politike do stanja na poslu i kako se ceo svet urotio protiv nas, običnih ljudi. Taj ustaljeni tok događaja me je poput saobraćajnih znakova podsećao da kroz život idem pravim putem i da će sve biti u redu ako poštujem ograničenje brzine.
I onda je sve to iznenada nestalo. Možda sam i ja izbaksuzirao pojavivši se tri dana posle uobičajnog termina. Umesto radnje ispunjene ogledalima i kompjuterskim stolicama, modernim zamenama za one prepotopske berberske, zjapio je prazan prostor kao pobegla misao.
Na velikom izlogu, koji je poput uveličavajućeg stakla pojačavao osećaj teskobe, bio je zalepljen natpis “Izdaje se”. U prvom trenutku pomislio sam da je poruka upućena meni.
Zbunjen, otišao sam kući rešen da koliko sutra pronađem neki drugi frizerski salon u kraju. Dok sam sutradan ujutru pio prvu kafu vrteo sam po glavi svoje dosadašnje šišače.
Kada sam bio klinac porodično smo se šišali kod čika Dragana. Dok je pokušavao da mi skrati kosu, iako sam bio na stolici-konjiću, vrištao sam prekidajući samo kada je trebalo da uzmem dah. Kada je umro, a ja se već odvojio od roditelja, nadahnut talasom promena, svaki put sam menjao salon. Pošto mi je dosadio frizerajski promiskuitet konačno sam se skrasio.
A sada mi je ta sigurnost, iznenada, oduzeta. I kako da se čovek ne oseti izdanim? Mogla je da mi kaže poslednji put kada sam bio kakvi su joj planovi, šta namerava da uradi? Možda je morala ovako? Da se nije razbolela? Ili je dugovala vlasniku lokala?
Mrzim nerazjašnjene situacije. Iskustvo me je, međutim, naučilo da ne moram uvek sve da znam. Hoću samo da budem srećan. I uredno podšišan.
Ušao sam kod prvog sledećeg frizera u okolini. Salon je otvoren pre nekoliko meseci. Primetio sam ga i ranije, ali nisam ulazio. Imao sam gde da odem, a i sa godinama sam sve manje pustolovnog duha.
Sedam na stolicu i dok mi mladić, očigledno početnik, petlja metalnom štipaljkom oko vrata, prejako mi njome stežući onaj čaršav, preznojavam se. Dečko se hvata za mašinicu, uključuje je. Prepuštam se njenom uspavljujućem zujanju. Kako mi ne bi pala glava, snimam okolinu. Pogled mi pada na cenovnik. Trenutno razbuđivanje.
Okrećem se ka dečku: “Kad si već krenuo, idemo na ćelavo za sve pare.”
Aleksandar Petrović je pisac opšte prakse. Specijalista oralne hirurgije. Prevodilac. Skuplja olovke, a piše na računaru. Inventar beogradskih kafića. Meteoropata i vrdalama. Divi se Baji Patku. Analitičnost duple Device. Beskrajno radoznao.
