Ako među vama ima onih koji su, kao ja, blagosloveni (or not) životom u predgrađu, znači da i vi verovatno dosta vremena provodite u autobusu. E sad, ja većinu svog razmišljanja obavljam upravo u autobusu. U pokretu, na putu između tačke Milica i tačke Posao, Fakultet, Društvo, Dečko i td.
Tako sam pre neki dan, zahvaljujući fenomenalnom saobraćajnom rešenju naše prestonice, imala više od 2 sata vremena da “dumam”. Ovoga puta o odlukama i donošenju istih. O nedonošenju nećemo pričati, pošto ono ne postoji, jer, hteli mi to ili ne, svako od nas na dnevnoj osnovi donosi po nekoliko odluka. Bile one velike i bitne, ili ne toliko velike i malo manje bitne.
Ako porazmislite o tome, svaki minut našeg dana ispunjen je donošenjem raznih odluka. Pa zašto se onda ljudi ponekad toliko plaše te jednostavne radnje?
Tehnički gledano, ona zaista jeste poprilično jednostavna. Ima svega nekoliko koraka: predstavljanje problema o kojem odlučujemo, smišljanje kako mi želimo da se taj problem razreši i preduzimanje koraka ka rešavanju istog.
Najveći problem jeste što mi često ne znamo šta tačno želimo. Ili želimo nešto što ne bi trebalo da želimo, pa donosimo odluke suprotne onome što zaista hoćemo. Da bismo onda sami sebe (svesno ili nesvesno) sabotirali i na kraju ipak došli do onoga što želimo a ne bi smo smeli. Are you still with me?
Kako sam uvek bila pristalica hvatanja problema za balls (ne, čekajte, ovo zvuči pogrešno), hmm. Ovako: kako sam uvek bila pristalica hvatanja u koštac sa problemom (da ovo je bolje) moj jedini savet jeste – “Cut the crap, prelomite, lupite šakom o sto, nogom o pod, kako god hoćete napisaću vam, ali se sve svodi na isto. Odlučite se! I držite se toga!”
Uostalom, i sami znate da se odluka mora doneti. Dakle, čemu produžavanje agonije i smaranja time što bežite od izbora? Ej, bežite od izbora! Pa zar se za to nije svaki čovek na svetu uvek borio, za mogućnost izbora. Šta je sad, kad smo ga najzad dobili, nije nam baš tako sladak?
A i čega se uopšte plašite? Uvek je sve to manje–više, crno–belo, DA ili NE. Dakle – ili ćete se smuvati ili će vas odbiti, ili će biti dobar poslovni potez, ili neće, ili ćete biti srećni, ili nećete. Jednostavno izgleda kad se ovako stavi na papir, ali znam da je daleko od toga. Sve zavisi od toga koliki je ulog. Da li ćete ići na sve ili ništa, ili ćete ići politikom “bolje vrabac u ruci nego golub na grani“ i zadovoljiti se polovičnim. Svi smo različiti i nikome ne treba isto da bi bio srećan. Dakle, odlučite koja je vaša cup of tea i gledajte da je što bolje skuvate.
Ko ne reskira, ne profitira. A sad da li je to “moralno“ ili nije, šta će bilo ko da kaže o tome što ste ili niste uradili – to je sve manje bitno. Podeliću sa vama jedan od mojih omiljenih citata “I know only that what is moral is what you feel good after and what is immoral is what you feel bad after.”
Zar to i nije suština svega, da budete srećni? Naravno, ne na račun drugih.
A i zašto vas je briga šta će ljudi reći o vašem izboru? I da kažu da ste pogrešili, samo se zapitajte, po čijim kriterijumima je to što ste uradili greška? Zapamtite, kad se sve sabere i oduzme, na ovom svetu imate samo sebi da odgovarate. A da li će ostatak sveta klimati glavom sa odobravanjem, ili odmahivati sa prekorom na licu, manje je bitno.
Milica Radović je uvek u manjku sa vremenom, novcem i strpljenjem. Voli da sa prijateljima sedne na po čašicu razgovora, da zaigra i da se smeje. Nema vremena za gubljenje, ni živaca za kukavice. Baby face, višak energije i manjak kilograma koristi kao prednosti, a vama poručuje: “Boj se ovna, boj se govna, kad ćeš živeti?”
