Pojava koja me verovatno najviše izvede iz takta su današnji “vernici”. Ko su zapravo oni?! Preteran mi je taj stav kod ljudi koji se izjašnjavaju kao veliki vernici, a onda najviše kritikuju druge, kunu se u Boga i daju sebi za pravo da kažu i rade šta god im padne na pamet jer su “vernici”. A, kada si vernik, onda si valjda uvek u pravu. I verovatno oni misle da je Bog tu sve da im oprosti. Jer su “vernici”. A njima Bog oprašta.
Bio je letnji dan, i kako sam bila neraspoložena, otišla sam da se provozam, svratila po piće i pomfrit u Mek, i onda došla do mesta koje me opušta. I pokušala sam da se isključim na kratko. Parkirala sam se ispred crkve u kraju, ali sam ostala u kolima da pojedem pomfrit i popijem svoje piće. Na radiju u kolima je bio neki haus, mada ne glasan, a i prozori su bili zatvoreni, pa se muzika nikako nije mogla čuti napolju. Shvatih da haus nikako ne pristaje mestu na kom se nalazim, gasim muziku, dovršavam pomfrit. Čak i taj pomfrit mi je grešno izgledao. I mocca shake. Ali, bila sam gladna. A i nisam izlazila iz automobila. Onda mi je i auto odjednom postao grešan, jer sam pomislila na baku koju sam videla – šetala se uz pomoc štaka, po najvećoj vrućini. Osećala sam se kao skot. Blago rečeno. Jer, po onoj vrućini verovatno ne bih ni izašla napolje, a kamoli šetala. Da ne daj Bože da imam štake, verovatno bi mi mišići atrofirali, jer ne bih digla zadnjicu iz kreveta.
Sedela sam ispred crkve, i pogledom tražila pse koji žive u crkvenom dvorištu. Njih mnogo volim, nekako su… specijalni. Ne znam kako bih to objasnila. Uvek kada sam loše raspoložena, ja dođem tu, i valjam se sa kucama. I svratim u crkvu. Tog dana sam bila u šortsu i majici jer je bilo mnogo toplo, a u toj garderobi nikako ne bih ušla ni u dvorište crkve, jer to smatram neprikladnim, pogotovo što bi žene u crkvu trebalo da ulaze pokrivene glave. I, samo što sam pomislila na to, iz crkve su izašle majka i ćerka, obučene kao i ja, tj. razgolićene, krstile su se na svakom koraku, i ljubile sve okolo. Izašla je i jedna veoma zavidna i loša žena. I jedan nepristojan muškarac. To su bili jedni od onih koji sebe nazivaju vernicima.
I, sada se pitam – ko je ovde lud? Ko je ovde vernik?
Onaj koji se izjašnjava tako, a ne pridržava se nijedne Božije zapovesti? Vernik je, jer su ga roditelji naučili kako da sklopi tri prsta i prekrsti se, i rekli mu da mora da slavi slavu? Loš je čovek, radi loše stvari, ali je “vernik” da bi mu Bog oprostio sve loše što radi? Ili priča okolo da je vernik, radi sve te “verske stvari”, jer je to društveno prihvatljivo i ostavlja utisak “dobre osobe”?
Postoji nešto što se nigde ne uklapa – kakav je uopšte vernik onaj čovek koji mrzi svaku drugu veru? To što je neko katolik ili musliman podjednako je ”dobro” kao i tvoje pravoslavlje. To što je neko ateista je sasvim u redu, jer je i to pitanje verovanja, a ”vera” ostavlja mogućnost da veruješ ili ne. Druga je stvar to što je vera vrlo često nametnuta “disciplina”, pa ako ti je porodica vaspitana u duhu određene vere, onda se podrazumeva da i ti “moraš” verovati. A, ukoliko ne veruješ, to bi mogao biti skandal. Sloboda vere bi trebalo da bude takva da veruješ u šta želiš i pustiš druge da veruju… Ili ne. Svako ima pravo na svoja uverenje koja ne moramo razumeti. Ako su drugačija od naših, to ga nikako ne čini lošijim čovekom. Veruj zbog sebe, ne zbog drugih.
Nikada nisam ulazila u crkvu pokrivene glave, ne slavimo slavu (ali ne zato što mislimo da ne treba), i ne mogu da zamislim da seks imaš samo kada treba da ostaviš potomstvo. Zato se nikada nisam izjašnjavala kao veliki vernik. Ali, u porodici su nas bake uvek vaspitavale između ostalog i po Božijim zapovestima i učile da se plašimo Boga ako radimo nešto loše. I, ja u nešto verujem. Osećam da nešto postoji, i to nešto zovem Bog. Ne mislim da postoji čika sa belom bradom koji živi gore na nebu i koji čuva one koji se izjašnjavaju kao vernici i dolaze stalno u crkvu. I ne dolazim u crkvu samo kada mislim da sam “zgrešila”. Niti mislim da je od mene veći vernik onaj koji slavi slavu, a pri tom nije nikakva osoba koja je primer dobrote i plemenitosti. Pre biram opciju da imam čistu dušu, da sam puna ljubavi, da nisam zlobna i zavidna i da znam da oprostim. Slave danas uglavnom liče na žurke na kojima se prejeda i preteruje sa alkoholom, tako da mi se umesto toga više dopada jedna sveća i ručak sa najbližima u toplini doma. Ili pristojna slava sa najbližima, bez prejedanja i prekidanja od alkohola.
Iskreno, boli me to što i vera kod nas gubi smisao i postaje pomodarstvo. Ili veruj, ili ne veruj. To ti je stvar izbora. U stvari, osećaja. Ili ga imaš, ili ga nemaš. Ali nemoj ga glumiti zato što neko od tebe očekuje da veruješ. Pa, bar je poznato da su u našoj zemlji najčešće kriminalci okićeni krstovima, brojanicama i ikonama. Gde videti veću ironiju od one kada čoveku vidis auto koji nije mogao pošteno da zaradi, a na unutrašnjem retrovizoru mu visi molitva za vozače i krst? Ne znam da li je došlo vreme da takve zovemo vernicima i da oni nose krst kao modni detalj, a nas koji imamo taj osećaj u sebi, ali ne nosimo krst i ne idemo na liturgije – da nazivaju “grešnicima”. Nažalost, današnja asocijacija na reč “vernik” su postali istetovirani kriminalci sa iscrtanim krstovima po telu i obešenim brojanicama oko vrata.
Zapravo, verovatno sve ovo ni ne treba da me zanima. I, verovatno Neko zna šta je ispravno. Znam samo da sam ja pronašla mesto za opuštanje – crkvu u kraju, njeno dvorište, i njene kučiće. A sad, da li Bog živi u toj crkvi, to ne znam da vam kažem, ali znam da je to moja oaza mira, i tu se osećam lepo i sigurno. I ne volim da me iko vidi da idem tamo, jer to je nešto samo moje. I, tu modu pratiti neću – da se krstim da me svi vide i da idem u crkvu da budem viđena. Ne. Tamo sam kad nema nikoga. Osim možda Njega.
Nataša Unković uživa u malim zadovoljstvima kao Amelija Pulen. Obožava automobile kao muškarac. Voli knjige moderne psihologije i vežba jogu. Prepisala je sebi dnevnu dozu opuštanja: odgledati minimum jedan film dnevno. Uživa u svakom trenutku provedenom sa njenim gospodinom Zverkom. Omiljeni citat – Otac Tadej: “Kakve su ti misli, takav ti je život.”
