Zamislite dve prijateljice. Dve obične prijateljice kako ćaskaju u kafiću. Svakodnevno ih viđamo. Totalna su suprotnost. Jedna je napućena crna à la Las Vegas girl Cica, druga je obična, neprimetna smeđa Caca. Jedino što smo uspeli da čujemo kad smo im se približili bio je histerični urlik ove Cice: “Ne daj bože da kupim nešto kod Kineza! Pa šta je sa tobom, sestro slatka?! Ja isključivo nosim brendirane, markirane stvari, a te prljave stvari ili, daleko bilo, jeftine, mene prosto ne zanimaju! Draga moja, da su bili dobri, ostali bi u Kini i tamo pravili sami sebi onu smrdljivu odeću i užasan veš!”
Caca je gleda puna poštovanja, zamišlja kako će biti mudrosna Cica kad odraste. Od tolikog uzbuđenja, Cica odlazi u toalet, za koji se nadamo da nema kineske WC šolje, već isključivo šolje optočene Swarovski kristalima. Caca za to vreme razmišlja o celoj toj azijskoj stvari i koliko je Cicika u stvari u pravu, kada joj pogled privuče torba njene drugarice. Otkopčana je, primamljiva, prosto da čovek poželi da zaviri. Ona se kontroliše čitav minut, kada ipak odlučuje da zgrabi torbu i samo malo gvirne u tu svetinju. Polako je uzima, nonšalantno, kao da hoće da pozajmi, recimo, papirne maramice. Grozničavo traži etiketu, samo da bi videla na koju marku sledeći put da se namerači kad bude kupovala torbu.
“Nije kod džepa, joj, Caco, požuri, nije ni kod rajsferšlusa, gde je, dođavola?! Ah, evo je, napokon! Da vidim šta da biram u butiku. Made in… Ček, ček, ne vidim dobro. PR… PRC?!”
U šoku je, nekako vraća torbu na stolicu i shvata da je njena Uh-fuj-bljuc-kinesko drugarica u stvari Kompleksi-me-pojedoše osoba.
Da li ste znali da velike kompanije poput Riboka (Reebok) ili Najki (Nike) šalju svoj materijal u Kinu, zbog jeftine radne snage, koja onda pravi te njihove Air Max-ice, zatim ih vraćaju nazad u Ameriku i transportuju u zemlje kao što je naša? A onda Cice i Cace kupe patike, pa kad požele da se pohvale svojim napućenim drugaricama, nađu etiketu “Made in PRC (People′s Republic of China)” i od sramote bace te patike u ćošak cipelarnika. Šta ti je moć navike, navikli da imaju sve sam Šanel i Pradu. ′Ajte, molim vas.
Ima jedan jedinstven slučaj kompleksa kada je jedna prosečna osoba iz velegrada poželela da ima brendirane stvari. Uzela je stare mamine stvari, suknje, sakoe, haljine, demode pantalone zvoncare koje su nekada bile visoka moda, ili kako se već to na francuskom kaže, pardon my French. Prevrnula je stvari naopačke, našla famoznu etiketu “Chanel” i otfikarila je makazama. U najbližoj prodavnici uzela je superlepak koji vas lepi na plafon i pukla čitavih 30 kinti za njega. Onda je uzela svoju PRCnutu etiketu, otfikarila i nju i pobedonosno zalepila brandiranu etiketu! Koliko je bila srećna i zadovoljna što je to lukavo odradila i za samo 30 dindži dobila svoj Šanel sako. Mnogo godina kasnije, čula je da se u Crnoj Gori prodaju brendirane etikete na metar. Etikete “Made in China” slabo su prolazile, dok su “Versace” išle kao alva.
Dragi moji i drage moje, u kakvom mi društvu živimo? Prvo treba da se zapitamo da li imamo sredstava za visoku modu. Zapitajmo se, takođe, da li je ta Luj Viton torbetina koju šeta vaša šik komšinica prava ili, po slengu, fejk. Najčešće izblajhane plave Šeherezade prodaju ljudima fore i fazone i šatro original. Jer ko će se usuditi da to dovede u pitanje, a kamoli da im zaviri u torbu i nađe PRC. Što bi dobra stara glasila: “Bog je stvorio svet, sve ostalo je Made in China”. Ni hao i da u zdravlju nosite te vaše haljine Dolče & Džabana.
Tina Bunjevački je nepopravljivo romantična, čak i kada tome nema mesta u nekoj situaciji. Svako jutro kaže sebi “Od sutra počinješ da učiš i vežbaš” i skoči na čokoladu, kafu i pisanje bloga. Često ukucava na pretraživačima “crno-bele fotografije” i “Impresionizam Van Goga”. Obožava dan kada ode u staru novinarnicu i kupi brdo novina pre X godina, kako bi seckala najzanimljivije članke. Zacrtani cilj: 58 kilograma i sledeća Anna Wintour.
