Kralj je Džej Zi (Jay Z), šoumeni su Džastin Timberlejk (Justin Timberlake) i Džimi Felon (Jimmy Fallon), knock-out žena Mila Kunis, a dodatak društvu veličanstvenih u vidu asa godine (Ace of the Year) je Novak Đoković.
Sledeći redovi vas vode direktno na stranice “GQ”-a, jednog od najpoznatijih američkih magazina za muškarce, gde je Novak predstavljen u jednom od svojih najboljih izdanja – kako rečima novinara, tako i objektivom fotografa.
Pre godinu dana, tenis ga nije očekivao. Tenisu to nije bilo potrebno. Tenis je već napisao svoj scenario koji je bio sasvim zadovoljavajuć, ukoliko volite tenis. Tamo na terenu je stajao Rodžer Federer (Roger Federer), najdivniji i najuspešniji igrač kojeg je svet video, ali koji je lagano započinjao prirodni pad u karijeri, zagazivši u tridesete. Preko puta mreže stajao je Rafael Nadal, svakako mlađi, u svojim dvadesetima, uglađen i moćan kao grčka statua, ili barem preplanula replika grčke statue. Igrali bi jedan protiv drugog, Rodžer i Rafa, godine su se borile protiv mladosti. Njihovo rivalstvo je bilo lepo i dirljivo; obožavaoci su birali strane, govoreći sebi da gledaju najbolji tenis u istoriji.
Novak Đoković? Neko je morao da gubi od Federera i Nadala u polufinalnim susretima.
Kada se kalendar sa decembra 2010. preokrenuo na januar 2011, preokrenuo se i sport. Đoković je pobeđivao Nadala na travi, na šljaci, na tvrdoj podlozi u Kaliforniji, Majamiju, Madridu, Rimu, Londonu i Njujorku. Pobeđivao je Federera u Australiju, Dubajiu, Kaliforniji – na tri uzastopna turnira – izgubivši istorijski meč od njega na Rolan Garosu (Roland Garros), ali pobedivši ga opet na Kvinsu (Queens). Rodžer i Rafa činili su se boljim nego ikada. Ali, stigao je Đoković i više nije bilo važno koliko je ko dobar.
Šta se promenilo? Đoković je u Monte Karlu, a neko mu dodaje telefon da odgovori na pitanje o neobjašnjivom. “Sazreo sam kao igrač”, kaže on. “Sazreo sam kao ličnost. Znam šta treba da radim. Znam kako da se nosim sa svojim životom, sa svojom karijerom”, dodaje. Potvrđuje da mu je režim treniranja isti kakav je oduvek i bio. Radi sa istim trenerima koji ga treniraju godinama. Prebacio se na ishranu bez glutena, za koju veruje da mu poboljšava disanje i sprečava alergije, ali ne pripisuje rezultate magiji hrane. “Nisam bio dovoljno konzistentan i nisam dovoljno verovao da mogu da počnem sa osvajanjem velikih turnira i, na kraju krajeva, budem broj jedan”, zaključuje današnji prvak.
Zrelost, kaže on. Za vreme Vimbldona (Wimbledon) vreme van terena provodio je tako što je pokušavao da privoli jednu vevericu da mu jede iz ruke, pritom tvitujući o svom napretku u tom podvigu. “Veverica mi je bila jedna od najbližih prijateljica u Londonu”, priča Đoković. “Nažalost, nisam je video nakon što sam osvojio titulu, a želeo sam da proslavim sa njom”, šali se. Takođe, na internetu može da se vidi snimak Novaka sa svilenkastom plavom perikom, kako imitira Mariju Šarapovu.
Imitacije su nešto čime se bavio kad je bio mali, nakon što ga je poznata trenerka Jelena Genčić izabrala za svog učenika, na isti način na koji je izabrala i Moniku Seleš. “Kao dete sam bio veoma kreativan”, priča Đoković, “i maštao sam o tome da imam po jedan udarac od svakog tenisera koji je u to vreme bio na vrhu. Agasijev (Andre Agassi) ritern, Samprasov (Pete Sampras) servis i stav na terenu i, ne znam, Rafterove (Patrick Rafter) ili Edbergove (Stefan Edberg) voleje i njegov forhend. To su udarci kakve sam zamišljao da i sam imam i onda bih imitirao te igrače. Tako je sve počelo”.
O sebi Đoković kaže: “Uvek se trudim da se bavim načim što me opušta, što mi bar malo skreće misli sa tenisa”. Najzapanjujuće kod njega, ono što običnog gledaoca i privlači, je činjenica da, i kad igra na najvišem nivou, neki deo njega kao da i dalje funkcioniše na običnom, ljudskom nivou. Nije okrenuo leđa svakodnevnim stvarima, niti se zavukao u mišju rupu, gde kuje planove o novim pobedama. Kada ubaci lopticu u okvire linije teniskog terena, okreće se i stiska pesnicu, sa nekakvom pažljivom radošću. Kao da je i sam, nalik nama, zapanjen time šta sve može da postigne.
Aleksandra Gavrilović je diplomirana novinarka iz Novog Sada sa budućom diplomom mastera teorije kulture. Drugi kažu da šarmantno dozira cinizam, a ona dodaje da joj ni sarkazam nije stran. U koncertima uživa samo iz prvog reda. Ima nemilosrdno oko za naslovne strane modnih časopisa. Ponosno nikada neće odrasti. I ne voli da priča o sebi u trećem licu.
