Često, priznanja izostaju, iako znate da ih zaslužujete. Osećate kao da je sav napor koji ste uložili nekako protraćen, jer nije zapažen, jer vas niko nije pohvalio, niti vas je podsticao dok ste radili i govorio da vam baš dobro ide. Izostaje fidbek i ne znate da li ste pogodili, da li se uzima zdravo za gotovo da vi to dobro radite – pretpostavljate da je tako, jer kritika bi verovatno vrlo brzo stigla, da nije.
Često, to je tako u najvažnijim životnim poslovima – kao što je roditeljstvo (i partnerstvo). Niko vam ne kaže da ste dobra majka, da vam baš dobro ide izlaženje na kraj sa svakodnevnim zahtevima roditeljstva, da ste odlični u razumevanju potreba i poštovanju ličnosti… Niko ne umiruje vaše strahove i nesigurnosti, već ih uglavnom potpiruje, češće čujete kritike i vidite na licima oko sebe izraze sumnje i nezadovoljstva, nego što dobijate makar mrvicu pohvale. Osećate se usamljeno u svojim poduhvatima u koje ste uložili najviše životne energije, iskrene ljubavi, napora da se suočite sa svojim strahovima i slabostima i da održite zdrav razum, da biste mogli da nastavite da ulažete energiju i ljubav.
Zar niko ne ceni ono što svakog dana radim za njih? – pitate se.
Pa, kako da vam kažem? Ne. U ljudskoj prirodi je da primeti vrednost onog što ima, tek kad to više nije prisutno, kad izostane, kad prestane da se podrazumeva. Naravno da dajete sve od sebe, u svemu što vam je važno, zato što vi stojite iza toga, čak i kad ste nevidljivi. Zato što to, u suštini, radite zbog sebe.
Da li vam je potrebno da drugi hvale vaš uticaj na decu, da kroz njih vide ruku koja ih je oblikovala (i gene koje su nasledili), da li možete da ih čuvate i volite i brinete o njima, bez vaspitavanja, bez ciljane intervencije na glini njihovog uma i srca? Vaša deca nisu vaše delo, kome neko treba da se divi i vi ne zaslužujete nikakvu posebnu nagradu što su ona ispala tako sjajna i što imate sve razloge da se njima ponosite.
