Ali prvo da razjasnimo ovo: osećanje krivice je uobičajeno, ali nije prirodno. Ono se pojavljuje kao model emotivnih odnosa koji ste pokupili odrastajući u savesnu i odgovornu osobu. To je umetnička instalacija, genetski performans u vašem sistemu i programiran je da plane u onim situacijama kada želite da udovoljite sebi, da ispunite svoje potrebe, a da biste to izveli, morate da stavite sebe na prvo mesto, ispred deteta, čije su sve potrebe urgentne i primarne. Pošto to najčešće uopšte i ne možete da uradite, vi nastavljate da želite, da osećate bes prema detetu koje vas sputava u bazičnim stvarima i zbog koga se odričete i kad uopšte niste spremni na to i osećate se kao najgora majka na svetu i kao najgora osoba, jer neka dobra osoba sigurno ne bi imala nikakvih problema u podređivanju sebe tom bespomoćnom biću koje u potpunosti zavisi od vas.
Vidite, u nekim plemenskim zajednicama koje još uvek postoje u necivilizovanim delovima sveta, majke se uopšte ne osećaju tako. Civilizacija i samosvest nije unakazila njihov odnos sa prirodom, on je i dalje neposredan, spontan i verovatno nesvestan, jer je uobičajen. One se uopšte ne odvajaju od dece, dakle, fizički se uopšte ne odvajaju, danonoćno, godinama. Koliko god je potrebno da dete ojača, odnosno, dok ga u zavežljaju na njihovim grudima ili leđima ne zameni manje dete. Isto tako, nisu prepuštene same sebi, nego su okružene drugim ženama i majkama u zajednici, koje isto tako žive tesno priljubljene uz decu i koje će svoj zagrljaj i majčinsku utehu ponuditi bilo kom detetu iz plemena, kad je potrebno. To je priroda. Ne mora da nam se sviđa, možemo da mislimo da smo iznad toga i da znamo bolje, ali ta veza sa prirodom u nama oživi i ojača kad rodimo dete i počne da nas zbunjuje, jer se sukobljava sa zahtevima, informacijama i stavovima kulture u kojoj živimo.
Kad se sukobljavamo sa prirodom u sebi, javlja se osećanje krivice. Pokušavamo da odvojimo dete od sebe, da ga smestimo u krevetac, da mu uvedemo navike u spavanju i hranjenju, zato što tako piše u savremenim priručnicima za odgajanje dece i zato što naš, civilizovan način života zahteva postavljanje granica, privatnost, odvojenost, distanciranje. Ubeđeni smo da tako treba, jer nam to olakšava staranje o detetu. Možemo da ga stavimo da spava, da bismo se posvetili sebi, negovanju odnosa sa partnerom, poslovima ili zadovoljstvima, koje nam staranje o detetu onemogućava. Zgodnije nam je da dete spava u krevecu u drugoj sobi, nego u našim rukama, ili okačeno na naša leđa. Ali stalno osluškujemo i bojimo se da nećemo čuti ako se rasplače, i bojimo se da će mu se nešto desiti jer je samo. Priroda u nama udara u tam-tam, a mi te zvuke deformišemo u osećanje krivice, praćeno besom i frustracijom.
