Ima muškaraca koji su silovatelji. I pritom nisu (vidno) poremećene psihopate i ne ubijaju svoje žrtve, već ih “drže” duže vreme, dok se život odvija “normalno”. Zovu ih predatorima, te muškarce. Ugledni su i poštovani u svom poslu, regularno oženjeni, porodični ljudi. Ko bi rek’o?
Ali vi to možda još niste čuli, do juče, kad je internet eruptirao nad slučajem čuvenog glumačkog pedagoga Mike Aleksića (ono što ste ranije sporadično slušali, zaboravili ste, jer je neverovatno, a i dešavalo se tamo negde) i ne možete da zamislite kako neki muškarac u zrelim godinama zloupotrebljava svoj položaj i autoritet da prinudi na seks neke maloletnice.
‘Ajmo prvo da raščistimo to o nekim maloletnicama. To su naše ćerke. Moja, do pre par godina. Vaša, za desetak. I to je svakom razumnom čoveku dovoljno informacija, za zauzimanje stava o ženskom svetu.
Ali, sudeći po (muškim) komentarima, povodom slučaja uvaženog gospodina predatora sve od dovođenja u pitanje istinitosti tvrdnji o silovanju, preko “sama je to tražila” i “što nije ranije nikome rekla” do primedbi da je to sad svetski trend, da se cenjena gospoda optužuju za silovanje i seksualno zlostavljanje – razum je u deficitu.
Teško je prihvatiti mogućnost da se to zaista dešavalo godinama, da razotkriveni predator nikako nije usamljen slučaj, da je imao mrežu prećutne podrške, da mu je položaj omogućavao da ucenjuje svoje mlade učenice, jer je svakoj od njih mogao da otvori vrata glumačke Akademije, ili da ih trajno zamandali. A lako je reći “I šta kaže, silovao je više puta, sve od 2012. do 2020.” sa ironičnim čuđenjem nad napetim iskazom.
Ja ne znam gde žive i da li imaju ćerke, sestre, majke, devojke, žene, ovi što insinuiraju da je ponovljeno silovanje u dužem vremenskom periodu prosto smešno, da je odgovornost žrtve, ili da možda uopšte nije istina, ali znam gde živim ja, ćerka, sestra i majka ženskog deteta i znam šta se dešava iza zida okrenutih glava i oborenih pogleda u maloj sredini u kojoj se svi znaju (kao što se uvek svi znaju u bilo kojoj vrsti zajednice). Znam neku uvaženu gospodu, koja voli da pipka devojčice, kad god se ukaže prilika. Bilo je afera i zataškanih govorkanja i u mom rodnom selu, mnogo pre nego što je “postalo moderno” razotkrivati predatore. Nisam nikada time bila lično pogođena, ni kao nečija ćerka, ni kao majka, pa nisam “dizala prašinu”.
Možda sam licemerna, a možda samo moram i dalje da živim ovde gde živim (i gde me svi znaju), možda sam sebična, jer mi je dovoljno što moja deca imaju poverenja u mene i što su mi uvek sve pričala, što smo zajedno rešavali sve probleme, bez osuđivanja i drame. Mogla bih da održim niz predavanja o tome, kako je to biti autentična i slobodna žena u gvozdenoj devici patrijarhata, o suptilnoj povezanosti svesnog licemerja, kompromisa i manipulisanja kroz mudrost preživljavanja i o basnoslovnoj ceni takvog načina života. A možda ću to zaista i da uradim.
