Devojčica duge, svilene kose motala mi se po sobi. Tražila je nešto. Kada bih je pitala šta joj treba, okrenula bi mi leđa i demonstrativno napuštala sobu. Posle nekog vremena bi se vraćala. Naizgled ista, a uvek različita. Njeno ponašanje je bilo drugačije, pokreti kao da su ponekad usiljeni, glas izmenjen, a dodir besan i oštar. Nisam je dugo čekala. Evo je. Kuca i čeka da joj odgovorim.
“Da? Ko je?”
Nikada mi nije odgovorila. Ulazila bi tako teatralno da ponekad pomislim da je stvorena za neki pozorišni komad. Zamahivala bi dugačkom kosom koja joj je dodirivala butine. Zlatokosa. Davala bi na značaju sebi i prostoru u kojem se nalazi. Mislila je da je savršena i nedodirljiva u svojim postupcima. Malo je govorila. U stvari, nije govorila uopšte.
Imala je svoju maršrutu. Došla bi do mene, pomilovala bi me po mojoj ne tako dugačkoj kosi i zarila bi mi upitni pogled pravo u oči. Iako, ništa nije pitala, odgovarala bih joj: “Sve je u redu” ili “Ni ovoga puta ništa.”
Kada god bi dobila negativan odgovor, pomazila bi me kao nikada do tada. I svaki put je bilo mirno, opušteno i zaštitnički.
Ššš... osluškuj me!
Zatim bi otišla do ogledala. Sela bi u fotelju za ljuljanje i, posmatrajući se, razmišljala satima. Nikada je nisam ometala. Bio joj je potreban mir, a ja sam za to vreme pokušavala da se bavim sobom. Čitala bih, pisala ili učila nove reči španskog jezika. Que hora es? Es la una y cinco. Jedan i pet je! Kako sa njom vreme brzo prolazi. Nervirala bi me svojim ćutanjem. Želela sam da podelim sa njom svoje misli i sve što me tišti i raduje. Čula me je, znam.
Načela je treći sat. Naglim pokretima trgnula me je iz sna. Zbunjeno sam je posmatrala dok se pravolinijski kretala po sobi. Izgledala je kao da nešto “kopa” po mislima, istražuje i štiklira urađeno. Motala se oko komode na kojoj mi se nalazi nakit. Nikada pre nije joj prilazila. Imala sam osećaj kao da se plaši moje komode. Zašto bi? Osim što je crna i prenatrpana kojekakvim sitnicama, ništa drugo joj se ne može zameriti.
Ovog puta joj je prišla. Rukom je nervozno prelazila preko ogrlica i ostalog vrednog nakita. Izgledalo je kao da je u nekakvoj zalagaonici u kojoj se oprašta od velikog, vereničkog prstena koji je krišom uzela od svoje majke. A onda… Ugledala je kutiju sa minđušama. Volim tu kutiju i njen sadržaj. Minđuše su moj zaštitni znak i prema njima se ophodim na specifičan način. Pažljivo ih uzimam i vraćam, a ako ne moram, ne pozajmljujem ih baš bilo kome.
Dugo ju je posmatrala. Pomislila sam: “Jadna moja kutija.”
U momentu kada sam očekivala da će je vratiti na mesto i napokon progovoriti, ona ju je prevrnula. Izvrnula je iz nje sve ono što volim.
“Neeeeeeeeeee!”, vrisnula sam, kao da će taj očajnički vrisak vratiti sve moje minđuše u kutiju.
Držeći kutiju u rukama, okrenula se i rekla: “Dosta je bilo. Vreme je da nešto promeniš i učiniš za sebe ispravne stvari. Počećemo od ove kutije. Shvatila sam da je ona najvrednije što poseduješ u ovoj sobi. Nije mi jasno zašto minđuše? Voliš da budeš lepa, zar ne? U redu, ne moraš samo da klimaš glavom. Govori, slušam te.”
Opet sam potvrdno klimnula.
“Nisam Lucifer i neću ti nauditi, ne boj se. Tvoj sam alter ego, ali to ni ne primećuješ. Činim sve ono što bi ti trebalo da radiš, mislim i delam na tvoj način. Ali ćutim i puštam te. Međutim, danas je kraj. Otići ću ukoliko si shvatila zašto sam izručila sve iz tvoje male kutije za nakit. Nisi?
Tvoja kutija je bila puna nepotrebnih sitnica koje naizgled toliko voliš, a ni sama ne shvataš koliko te guše.”
“Ne shvatam?”
“Ova kutija predstavljala je tvoj tok misli i tvoje srce. Volela si je, ali neko je morao da napravi malo reda. Bila je prenatrpana sporednim stvarima iz tvog života. ’Ajde, razmisli kako se osećaš i jesi li trenutno srećna? To je ključno!”
Čula sam škripu vrata i ona je izašla. Smirena sam. Pogledala sam komodu, a moja kutija za nakit bila je na svom mestu. Imala sam utisak kao da mi je neko izbalansirao misli i spokojno sam zaspala. Ne Neko, to sam bila Ja.
Mina Stamenković je Pikolo dama, novembarsko dete sa širokim osmehom. Pored porodice i prijatelja, jednako obožava fotografiju, Rusiju i čokoladu. Nije bomba i neće eksplodirati, ali: “Otrov se čuva u malim bočicama.”
