Nema mame kojoj se nije desilo da njeno srce malo (a ako ih ima više, onda obično sarađuju u micastim akcijama treniranja maminih živaca i zdravog razuma) nije dohvatilo nešto zajebano (brašno, šećer, sredstvo za pranje sudova, kafu, prašak za pranje veša) i time se ispolivalo, ili prosulo svuda oko sebe (i uvaljalo se) ili pokušalo da to pojede. Ili nešto važno i dragoceno (nakit, dokumenta, čekove, novac, ključeve, kartice) i to pokidalo, pocepalo, ili pokušalo da pojede, zapali, baci kroz prozor, u wc šolju i tome slično. O ekstremnim pokušajima da ugroze sebi život (osim ako to nisu samo pakleni pokušaji da ugroze vaše mentalno zdravlje) kao što je recimo, organizovanje bandži-džampa kroz prozor sa sedmog sprata, uz pomoć maminih hulahopki, ili uskakanje u zaleđenu reku, jer sankanje nije dovoljno uzbudljivo, ili guranje žica u utičnice, jer to mora da je mnogo zabavno, čim je toliko no-no, bolje da ne govorimo detaljno, da ne prepadamo mame čiji anđelčići još nisu došli u đavolsku fazu.
Čim nauče da kažu mama, od čega vam se srce istopi, ne prestaju da vas dozivaju, dok i mozak ne počne da vam se topi. Mamaaaaa, kaki mi se, mamaaaa, kakio sam, mamaaaa gdee siii (kad mama kaki), ma u svakoj mogućoj situaciji ono doziva mamu iz sveg glasa i ne možete da ne poželite da čujete kako bi to zvučalo da malo doziva tatu. A to nećete čuti osim ako inspirisani paklenim mislima ne rešite da se ne odazivate, sakrijete se i pritajite, a to možete samo ako je vaše meko majčinsko srce već osnaženo iskustvom prolaženja kroz pakleno zabavište koje vam deca priređuju. I kad počne da vas doziva kao da je to pitanje života ili smrti, a zapravo je pitanje čokoladice ili soka, vi se pritajite poput mačke i osluškujete, čekajući da drugi roditelj odreaguje (a njemu treba vremena da probije svoj zid pažnje, zvučno izolovan da ne reaguje na mamaaaa) i da se sledeća serija mamakanja pretvori u tatakanje, pa makar to bilo tataaaa, gde je mamamaaa, a posle se pretvarate da ste bili u kupatilu i da je šuštala voda i da ništa niste čuli. I nikome ništa ne priznajete i smeškate se u sebi (hehe, naivčine), jer ste otkrile da to mnogo češće i bolje uspeva, nego da zahtevate svoje pravo na odmor, privatnost, samoću, san, pauzu.
