Čisteći pre neki dan biblioteku u svojoj bivšoj sobi, u kojoj se nahvatala dvogodišnja prašina, naiđem na svakakva zaboravljena blaga iz detinjstva. Tako se ono što je počelo kao brzopotezno čišćenje u stilu “ugledam i okomim se”, pretvorilo u putovanje kroz vreme i uspomene, jednako prašnjave koliko i kutije od cipela u kojima ih godinama čuvam.
Na vrhu mojih polica, odmah ispod plafona, kutijama iz gimnazije i osnovne škole pridružile su se i kutije sa fakulteta. I tome već ima osam dugih godina. U svima njima sam neka druga ja, koju volim da sretnem, da me vrati u neko vreme bezbrižnog nadanja, učenja i žudnje; u vreme kada sam bila kreativnija, kada me vukla neizvesnost budućnosti od koje nisam nimalo zazirala. Radovala sam joj se.
Vremenom se ta budućnost iskristalisala, uglavnom onako kako je nisam zamišljala, pa je sasvim ljudski da je entuzijazam nekadašnjeg duha i strasti opao i poprimio neki drugi oblik koji pristaje pomalo istrošenom sanjaru sa punim koferom odgovornosti i iskustava, na svu sreću više dobrih nego loših. I to je sasvim okej kad naučiš da ono što misliš da želiš ponekad i nije ono što ti je potrebno.
I dok sam tako prebirala po mislima kao po ukrasnoj kesi u kojoj čuvam neke davne poklone, ugledala sam jedan veoma poznat prizor čiji sam značaj i dragocenost shvatila tek tada. Eureka! Panorama Hongkonga gledala me je prašnjavim očima kao da me moli da je obrišem i probudim. Ravensburgerova slagalica koju sam dobila za neki rođendan od mojih priijatelja, u trenutku mi je izmamila osmeh kao što to samo otkrovenje ume.
Kada sam je dobila, bilo mi je važno da je složim izazova i zabave radi. Ne znam ni da li sam posebno obraćala pažnju tada da se radi o Hongkongu, a sve i da jesam, bio je to neki daleki grad čijim ulicama sigurno nikada neću hodati. Neki tamo veliki, beli svet. Tokom godina slagalicu sam slagala iznova više puta i jednom sam izgubila jedan deo. Kada bih je slagala u dokolici uvek me je nerviralo što nije cela i tako je završila na polici, spakovana, ostavljena.
Godinama kasnije drugarica koja je za mene izabrala tu slagalicu preselila se u Hongkong, ali ja sve do sada nisam shvatala suštinu, jer sam na slagalicu zaboravila. Nisam na to pomislila čak ni dok smo zajedno lutali ulicama Hongkonga.
Ove godine put me je neočekivano ponovo odveo tamo. Nije mi se išlo, ali kad smo stigli osetila sam neverovatnu bliskost i povezanost sa ovim gradom. Prolazila sam opet iste ulice sama i zastajala na istim mestima koja sam upoznala sa prijateljima. U tolikom gradu nisam osećala strah i znala sam da ne mogu da se izgubim u gomili. Bilo je potpuno nestvarno da sam ponovo dospela tamo.
Smešeći se kutiji sa delovima, izgubljena u razmišljanjima, pomislila sam da li smo možda već pronašli taj deo koji nedostaje ili tek treba? Odjednom sam se naježila. Preplavila su me lepa osećanja i više mi se nije činilo da nešto nedostaje. Mislim da ću baš ponovo da složim tu slagalicu. Bez tog jednog dela, biće savršena.
